Dr Boris Begović
Dr Boris Begović [1]

Adam Tooze, The Deluge: The Great War and the Remaking of Global Order, 19161931, Allan Lane, London, 2014, 644.

Stogodišnjice su, očigledno, dobra prilika za uspešne izdavačke poduhvate. Tek je utihnula izdavačka oluja koju je izazvala stogodišnjica početka Velikog rata, a već se čuju prvi gromovi oluje koja tek dolazi, izazvane stogodišnjicom kraja tog rata.

Jedan od prvih vesnika te izdavačke oluje svakako je Adam Tuz, koji je veoma rano istakao svoju kandidaturu za njenu zvezdu, makar za onaj status koji je Kristofer Klark stekao u prošloj izdavačkoj oluji. Već u samom naslovu knjige autor se opredeljuje čime će se baviti: ne samo krajem Velikog rata, nego i uspostavljanjem novog globalnog poretka koji je usledio nakon toga. Lojd Džordž je, još decembra 1915. godine, Veliki rat uporedio s potopom koji će dovesti do „seizmičkih poremećaja“, dok je nemački kancelar Betman Holveg samo par meseci kasnije upozorio da nema povratka na status quo. Dakle, nije baš bilo iznenađenje to što je svet posle masovnog krvoprolića postao potpuno drugačiji. Kakav?

Propast tri carstva je uobičajen odgovor. Za Tuza, koje se tome ne suprotstavlja, najznačajnija novina je, međutim, uspon SAD (u daljem tekstu Amerike) u svetskim razmerama i američko preuzimanje uloge vodeće svetske sile. Zaista, mir koji je uspostavljen 1919. godine (prethodnu je označilo samo primirje) po svemu je bio Pax Americana. Amerika je u potpunosti promenila svoj međunarodni položaj i postala globalna, gotovo supersila. Kako joj je to uspelo?

Knjiga uspon Amerike u tom pogledu prati od 1916. godine, budući da su upravo te godine odobreni krediti Velikoj Britaniji i Francuskoj koji su omogućili dalje vođenje rata, kupovinom materijala u Americi (osnovna odredba tih ugovora bila je da se dobijen novac može koristiti isključivo za kupovinu američke robe). Bez američkog novca, odnosno, vojnom terminologijom, materijala, ne bi bilo ofanzive na Somi, niti bi bio odbranjen Verden, zaključuje autor. Upravo je ekonomska, a pre svega finansijska snaga Amerike bila jezičak na vagi koji je doveo do pobede Antante. Patriotama s druge strane Atlantika godilo je to što je kolaps nemačke vojske koincidirao s jačanjem američkog kontingenta u Evropi, ali osnovni američki ratni doprinos nije bio vojni nego ekonomski. A iza tog doprinosa ostali su dugovi (evropski) i potraživanja (američka).

Glavna ličnost novog svetskog poretka bio je Vudro Vilson – vitez na belom konju, bar kako su ga mnogi videli. Ne i Tuz. U knjizi je veoma jasno analiziraju ciljevi, koncepcija i učinak tog viteza, koji počinju željom da Amerika postane vodeća zemlja sveta (delom i zbog potrebe učvršćenja nacionalnog identiteta), koncepcijom „rata bez pobednika“, kako bi se, ne samo stvorila ravnoteža između zaraćenih strana, nego kako bi se velike imperijalne sile, Velika Britanija i Francuska, daleko iskusnije u upravljanju svetom, potisnule s globalnog pijedestala. Na to dolazi i čuvenih „14 tačaka“, koje je, knjiga jasno pokazuje, svako tumačio onako kako mu odgovara, kao i Vilsonova opsednutost stvaranjem globalnog mehanizma nacionalne bezbednosti zasnovanog na Ligi naroda, njegovom institucionalnom mezimčetu. Koncepcija „rata bez pobednika“ imala je velikog odjeka u Nemačkoj, ali su svaku mogućnost za njenu primenu eliminisali militaristički krugovi na čelu sa Hindenburgom (onaj lenji) i Ludendorfom (onaj agilni) uz prigodnu parolu „Pobeda ili smrt“! Ipak, završni udarac ovoj koncepciji, smatra autor, zadao je američki zahtev za promenom režima u Nemačkoj, što se svelo na to da Kajzer mora da abdicira. Tada je postalo jasno da u Velikom ratu ipak mora da bude pobednika, što znači i poraženih.

Upravo u prirodi Vilsonove misije, navodi se u knjizi, treba tražiti osnovne uzroke karaktera novog poretka. Nesputan bilo čime, uz nipodaštavanje američke zakonodavne vlasti, na krilima moralne superiornosti, ekonomske moći i iznosa američkih potraživanja, nema sumnje da mu je put bio široko otvoren, nezavisno od toga što je možda bio popločan dobrim namerama. Problem Versajske konferencije bio je upravo u tome. Opozicije gotovo da nije ni bilo, pokazuje se u knjizi, budući da su nekadašnji svetski moćnici, poput Britanije i Francuske, bili preokupirani sopstvenim problemima, pre svega zainteresovani za očuvanje sopstvenih kolonijalnih carstava. Francuska je uz to bila usredsređena i na eliminaciju nemačke pretnje, ako ne zauvek, ono bar za duži period. Uz pojedine manje zemlje, poput Belgije i Srbije, Francuzi su na svojoj teritoriji nemačke okupatore imali niz godina, a poslednji udarac bilo je nemačko namerno uništavanje francuske industrijske (pre svega rudarske) infrastrukture. Za obnovu svega toga tražene su reparacije. A Vilson je mislio samo o novom poretku sveta koga Amerika vodi u bolju budućnost i očigledno nije imao poverenja u druge ljude, budući da je, kako se detaljno opisuje u knjizi, sam provodio sate i sate na samoj konferenciji, lično predsedavajući sastancima posvećenim statutu Lige naroda, na primer. Nije ni prvi ni poslednji koji je tako shvatao odgovornost.

Jedino što je Vilson zanemario, knjiga jasno pokazuje, jeste da je Amerika demokratija, da u njoj postoji zakonodavna vlast i da izabrani predstavnici naroda, kongresmeni i senatori, ne moraju da se slažu s onim što misli i radi predsednik. Još od samog početka, republikanci su pokazivali snažno protivljenje Vilsonovim idejama, a najuverljiviji su bili nastupi bivšeg predsednika Ruzvelta (Teodora), usmereni na tezu da Amerika vođenje svetskih poslove treba da prepusti iskusnima (Velikoj Britaniji i Francuskoj), a da na sve to utiče iza scene. Ni klasični izolacionisti, oni koju su smatrali da Amerika treba da gleda isključivo svoja posla, nisu bili slabi. I tako, kada se Vilson trijumfalno vratio iz Pariza, pošto je potpisao mirovni sporazum uključujući i statut Lige naroda, američki parlament jednostavno ga nije ratifikovao. Amerika, stoga, nije postala ni član Lige naroda, institucije koju je osmislio njen predsednik. Nije to bio samo Vilsonov fijasko, mada će se on uvek vezivati samo za njega i njegovu kratkovidost. [2]

Tako je i nastao novi nestabilni globalni poredak – „Hamlet“ bez princa. Poredak koji je osmislila Amerika, preciznije rečeno njena administracija, i sebi u njemu dala vodeću ulogu, pa se onda iz njega povukla. Liga naroda, bez obzira na to što je zabeležila neke uspehe, poput posredovanja između Italije i Grčke u pogledu Krfa, već je do samog starta bila osuđena na neuspeh. Autor se na nekoliko mesta vraća upravo na ovu tezu i pokazuje šta je sve rađeno kako bi se popunila navedena praznina, ona koju su svi osećali i koja je stvarala velike rizike po nacionalnu bezbednost, kako pobednica, tako i poraženih.

Knjiga pridaje veliku važnost Vašingtonskoj konferenciji o ograničavanju mornaričkog naoružanja, zaključenoj odgovarajućim sporazumom 1922. godine. Ipak, precenjuje se globalni značaj te konferencije i njenih rezultata, možda i zbog toga što autor zanemaruje da je osnovni razlog za njeno sazivanje bilo fiskalno opterećenje koje trka u mornaričkom naoružanju nameće (mornarica je skupa igračka, tu lekciju je znatno kasnije naučio Sovjetski Savez). Osim ograničavanja tonaže bojnih brodova (nuklearnih bojevih glava tog vremena), kojim je Francuska svedena na drugorazrednu silu, malo šta je tada u Vašingtonu postignuto na planu globalne bezbednosti, pogotovo u Evropi.

Sporazum iz Lokarna (1925. godine) predstavlja pomak u odnosu na Versajski sporazum, budući da su njim zajednički utvrđene nemačke zapadne granice, a implicitno je nemački imperijalizam upućen na istok. Četrnaest godina kasnije to mu je bila i prva, mada ne i poslednja stanica. Nije baš veliko iznenađenje, imajući na umu da je Versajskim sporazumom očuvana suverenost Nemačke. Ta greška nije ponovljena 1945. godine.

Konačno, jedan od ključnih problema međunarodnih odnosa tog vremena, na koji se ukazuje u knjizi, bila je velika i novonastala finansijska međuzavisnost privreda, odnosno zemalja. Nemačke reparacije bile su potrebne, pre svega, Francuskoj, kako bi uredno servisirala svoje obaveze Američkim poveriocima, Britanija je takođe svoje dugove Americi plaćala iz priliva koje je imala kao poverilac, dok je Nemačka veliki deo reparacija plaćala iz novih kredita koje je sredinom decenije počela do dobija od američkih poverilaca. Iako autor ukazuje na ovakav razvoj stvari, ostaje neizvesno šta bi doneo alternativni Kejnzov predlog o međusobnom opraštanju svih obaveza (kako potraživanja od kredita, tako i od reparacija) i novom međunarodnom kreditu od jedne milijarde tadašnjih dolara. Nije ni čudo što su u Nemačkoj, koja bi ovim direktno bila na dobitku, uvek imali jako mnogo razumevanja za Kejnza, dok u Americi to nije bio slučaj. Predlog je glatko odbijen.

Autor smatra da Amerika svoju ogromnu moć koja je stekla time što su vodeće zemlje sveta tog vremena bile njeni neto dužnici nije iskoristila na pravi način. O lutanju na tom planu svedoče, u knjizi detaljno prikazani, različiti američki planovi za rešavanje međusobnih dugovanja i potraživanja, što se završilo Huverovim moratorijumom iz 1931. godine. Sve je to bilo neuspešno. Ipak, stiče se utisak da autor u ovim relacijama sagledava izvor Velike (ekonomske) depresije tog vremena. Stidljivo se ukazuje na protekcionizam koji tu krizu, doduše, nije izazvao, ali ju je tragično produbio, ali se, za divno čudo, američkoj deflaciji iz 1920. godine pridaje više značaja i prostora nego Velikoj depresiji.

Zanimljiva su poglavlja knjige posvećena pojedinačnim zemljama i njihovim sudbinama. Verovatno da se najbolji od tih delova knjige odnosi na Rusiju, njenu transformaciju i sudbinu. Pokazalo se nekoliko stvari: beskrupuloznost boljševika, njihov početni diletantizam i šokantna kratkovidost. Prvo su, potkopavanjem prelazne vlade, interesi zemlje žrtvovani radi osvajanja vlasti, a na brest-litovskim pregovorima boljševici su diletantski očekivali da će u Nemačkoj tokom pregovora doći do sveopšteg radničkog ustanka, revolucije i, verovatno, bratimljenja vojske dve strane. Umesto toga, dobili su ono što nisu tražili – nemačke militariste, čija je beskrupuloznost bila ravna, ako ne i veća od boljševičke. Zbog toga su i zapadne granice Rusije u leto 1918. godine bile u ruševinama. Autor jasno pokazuje da je intervencija u sovjetskoj Rusiji 1918. godine bila uslovljena, ne toliko nastankom komunizma (malo je ljudi tog vremena, poput Vinstona Čerčila, bilo svesno dalekosežnosti tog događaja), već strahom Antante od nemačkog napredovanja duboko u vrlo slabo kontrolisanu teritoriju Rusije. Konačno, autor uverljivo i detaljno pokazuje stepen Lenjinove beskrupuloznosti i destruktivnosti. Zarad sopstvene političke dobiti žrtvovao je nacionalne interese. Zaista, Ludendofovo prebacivanje Lenjina iz Švajcarske u Rusiju jedna od najboljih političkih investicija u istoriji.

Veoma je značajna, u knjizi nedovoljno istražena, epizoda koja pokazuje da ideje o stvaranju evropskih nadnacionalnih institucija ima nešto dužu istoriju nego što se (uobičajeno) misli. Francuski premijer Brijan i njegov nemački kolega Štreseman su juna 1929. godine, pod pritiskom američke nepomirljive pozicije u pogledu finansijskih potraživanja od evropskih zemalja i američke nezainteresovanosti za davanje bilo kakvih bezbednosnih garancija u Evropi, pokrenuli inicijativu za – evropsku integraciju. Septembra iste godine francuski premijer je govornicu Lige naroda iskoristio da uputi poziv njenim evropskim članicama za bliže povezivanje. Konačno, francuska vlada je uputila i formalni poziv svim evropskim zemljama članicama Lige naroda za formiranje stalne evropske konferencije s ciljem uspostavljanja federacije. Štresemanova smrt i dolazak nemačkih konzervativaca na vlast značio je propast ovog francuskog plana. Prihvaćen je, u nešto izmenjenom obliku, znatno kasnije, posle mnogo miliona mrtvih.

Mnogo je tema, mnogo novih teza u ovoj knjizi, naročito u pogledu ekonomskih, odnosno finansijskih činilaca međunarodnog poretka tog vremena. Nije ni čudno od autora koji je po struci ekonomista i koji je doktorirao u oblasti ekonomske istorije. Čudi međutim, određena nepreciznost, ponekad na ivici grešaka, pri razmatranju ekonomskih tema. Nezavisno od toga, međutim, knjiga se dosta teško čita. Stil pisanja je zahtevan za čitaoca, bio on ekonomista ili ne, nema one lakoće stila koja karakteriše savremenu istoriografiju namenjenu širokoj čitalačkoj publici. Tekst na jednoj stranici ne vuče čitaoca na sledeću – za to je potreban napor. Ipak, u knjizi se može pronaći mnogo nalaza koji čitaoca nagone na razmišljanje, naročito o propuštenim prilikama tog vremena. I poređenja sa sadašnjim globalni poretkom. Nezavisno od tog nespornog kvaliteta ove knjige, nove zvezda savremene istoriografije ipak nije rođena.



[1] Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, begovic@ius.bg.ac.rs

[2] Margaret Makmilan smatra da je Tuz Vilsona i njegov državnički opus opisao isuviše tamnim tonovima, tamnijim nego što zaslužuje. Vid.: Margaretn MacMillan, A Bit of Chaos: A Review of The Deluge by Adam Tooze, London Review of Books, Vol. 37(2), 2015, 37‒39.

Povratni linkovi

  • Trenutno nema povratnih linkova