Dr Jožef Salma

Dr Jožef Salma

O kodifikacionom istorijatu mađarskog građanskog prava i o novom Mađarskom građanskom zakoniku

U prvom delu rada se razmatraju osnovne tendencije razvoja kodifikacije mađarskog građanskog prava u periodu reprezentativnog i građanskog društva. Drugi deo je posvećen novom Mađarskom građanskom zakoniku (2013/14), sadržaju, njegovim metodima regulisanja i odnosu prema vankodeksnom građanskom zakonodavstvu, o vremenskom dejstvu – prihvatanju teorije o budućem dejstvu. Ističe se težnja zakonodavca za potpunošću, tako da su obuhvaćene sve oblasti građanskog prava prema pandektnom sistemu – lično pravo, pravo privrednih društava, s pravom udruženja građana, porodično pravo, obligaciono i nasledno pravo. Prema osnovnim načelima, prihvata se načelo ravnopravnosti stranaka u građanskopravnim odnosima , bez obzira da li su fizička ili pravna lica, načelo savesnosti i poštenja, zabrane izigravanja prava. Porodično pravo je vođeno posebnim načelima, vezanih za zaštitu braka, porodice i dece. Ugovorno pravo je vođeno slobodom ugovaranja uz ograničenje dobrih običaja i morala. Deliktno obligaciono pravo je vođeno načelom opšte zabrane prouzrokovanja štete drugom, načelom potpunosti naknade, kako materijalne tako i nematerijalne štete. Ugovorna odgovornost je zasebno uređena, posebnim pravilima, tako da se pravila deliktnog prava shodno primenjuju u toj materiji ako posebna pravila o ugovornoj odgovornosti što drugo ne predviđaju. Regulišu se i ostali izvori obligacija, neosnovano obogaćenje, nezvano vršenje tuđih poslova, jednostrane izjave volje i hartije od vrednosti. Pozivanje na nasleđe ostvaruje se po osnovu ugovora o nasleđivanju, testamenta i zakona. Testamentarna sloboda se ograničava pravilima o nužnom delu. Prihvata se sistem prelaska imovine po sili zakona od trenutka smrti ostavioca. Država nasleđuje ako nema ni ugovornih, ni testamentarnih niti zakonskih naslednika.

Ključne reči: Istorijat kodifikacije mađarskog građanskog prava.‒ Kodifikacija novog Mađarskog građanskog zakonika.‒ Metodi kodifikacije.‒ Odnos vankodeksnih zakona i Kodeksa.‒ Primena inkorporacione teorije.‒ Trgovinsko i građansko pravo.

CERIF: S130

Razvojne tendencije

U kodifikacionoj istoriji mađarskog građanskog zakonodavstva, s obzirom na tip kodifikacija, zapažaju se dva perioda.

Prvi period vezan je za epohu tzv. reprezentativnog (staleškog) društva, čije se zakonodavstvo naziva i rano-, odnosno kasnofeudalnim tipom kodifikacija. Osnovna kodifikaciona karakteristika je u tom periodu nastalih kodifikacija u Mađarskoj da sadrže dva tipa normi.

Prvi tip je tzv. kraljevsko dekretalno pravo, tj. zbornici kraljevskih edikta.[1] Sadrži i javnopravne i privatnopravne norme. To pravo je u zbornicima objavljivano po istorijskom redosledu, pri čemu docniji nije ukidao važenje ranijih normi, budući da se nisu odnosili na istu materiju, tj. tip pravnih odnosa. Nazivali su se konstitucionalnim, bitnim zakonima (sarkalatos törvények). To je bilo slično anglosaksonskom konstitucionalnom pravu, tzv. istorijskom ustavu koji nije kartalnog karaktera, i sastojao se u nizu važnih zakona donetih u različitim periodima. Što znači da kodeks ne nastaje odjednom, u jednom sistematskom aktu, već ga čine vremenski distancirani akti.

Drugi tip normi je zbornik pravnih običaja.[2] Odnos između ta dva tipa normi je takav, da običajne norme kodeksa (u istovetnom periodu u francuskim rano- i kasnofeudalnim kodeksima: cotumes, a u nemačkim zemljama: Gewohneitsrecht) „brišu“ dekratalno pravo. Drugim rečima, po metodu primene, prioritet su imali običajna pravila. Tek ako ona nisu bila u sukobu s dekretalnim pravom, dolazilo je do njegove primene. [3]

Ova struktura prava (simbioza javnog i privatnog) i metod supsidijarne primene, nije bila karakteristična samo za mađarsko pravo ‒ epohe ranog i kasnofeudalnog društva Mađarske, već i svih svojevremenih država tadašnje Evrope. Dekretalno pravo Mađarske bilo je gotovo konvergentno dekretalnim pravima drugih evropskih država. Savremenim jezikom kodifikacionog prava, pomalo neadekvatnom analogijom, rekli bismo da je dekretalno pravo bilo ono što danas nazivamo zajedničkim evropskim pravom (aqui communautaires). Izvor dekretalnog prava je u državnoj zakonodavnoj delatnosti. To je u fazi apsolutne monarhije bila isključiva nadležnost kralja, tj. monarha. U kasnofeudalnom razvoju, međutim, došlo je do formiranja konkurentske zakonodavne nadležnosti kraljevskih edikta u korist reprezentativnog parlamenta i time i do ograničenja kraljevske centralne i apsolutne (zakonodavne) vlasti. Običajno pravo nije bilo izraz državne zakonodavne delatnosti, ono je nastajalo izvan nje, dugim istovrsnim ponašanjem subjekata prava u istim situacijama, o čijem sadržaju i primeni je postojala opšta svest.

Najznačajniji mađarski kodeks kasnofeudalnog mađarskog prava je Werbőczy –jev (Verbeci) Tripartit (Tripartitum corpus nostram Hungaricam)[4] iz 1514. godine, [5] koji je napisan na latinskom jeziku, dostavljen kralju (II. Ulászló, inače poljskog porekla), radi davanja kraljevske saglasnosti koji je bio uslov stupanja na snagu. Saglasnost nije data, stoga formalnopravno kodeks nije stupio na snagu. Ali je kodeks u prepisima dostavljen svim sudijama u zemlji i tako je u sudskoj praksi dobio primenu, sve do građanskog perioda. Kodeks je sadržavao sistematski uređeni zbornik dekretalnog prava, kao i običajnog prava, kako javnopravnog (pojam populus hungarorum-a) tako i privatnopravnog karaktera (npr. porodica, brak, nasleđe). Sa prioritetom primene pravila običajnog prava. Kodeks je objavljen i u Beču (Wien) 1517. godine, na latinskom jeziku, a docnije je u Kolozsvár-u (današnji Kluž u Rumuniji), na mađarskom jeziku. Dopune kodeksa (nastavci novih običaja) su objavljene pod nazivom Approbata. Tokom vremena Verbecijev Tripartit objavljen je u više od 100 izdanja na mađarskom, ali i na većini evropskih jezika, uključiv i prevode na hrvatski i na srpski jezik (potonji 1906. godini).

Druga faza tendencijalnog kodifikacionog razvoja je obeležena u građanskom periodu, počev od Széchenyi-jevog (Sečenji) liberalnog zakonodavstva tridesetih godina 19. veka, a posebno počev od građanske revolucije 1848, s idejom o ravnopravnosti svih građana pred zakonom i ukidanju privilegija, odnosno privilegovanih prava u korist pojedinih staleža.

U vreme Sečenjijevog zakonodavstva (do 1834), tada još reprezentativni parlament (Országgyűlés), donosi brojne modernizacione zakone civilnopravnog karaktera, kao što je Zakon o rudarstvu, zakoni o pojedinim vrstama privrednih društava, Zakon o eksproprijaciji ‒ s pravičnom naknadom za oduzetu nepokretnost s ciljem opšteg interesa (npr. izgaranje mostova). Od tada precedentno pravo Vrhovnog suda (Curka) dobilo u pravnostvaralačkoj delatnosti svog „konkurenta“, parlament, te dolazi do razdvajanja sudske i zakonodavne vlasti. U delovima pravnih odnosa uređenih zakonom se više ne primenjuju precedenti vrhovnog suda, već doneti zakoni. Godine 1848. parlament je doneo XV Zakon koji ukida feudalne privilegije i predviđa donošenje građanskog zakonika. Od 1849. godine dolazi do uvođenja apsolutne monarhije, tako da se na celoj istorijskoj teritoriji Mađarske proširuje primena Austrijskog opšteg građanskog zakonika (1811). To je trajalo sve do 1861. godine. Tada je formiranaprivremena Zemaljska zakonodavna skupština (Országbírói értekezlet), koja je donela načela građanskog prava ( Ideiglenes Intézkedések)[6] sa nekih 250 paragrafa. Važnija norma tog kodeksa je konstitucionalnog karaktera ‒ prema kojoj mađarski parlament preuzima zakonodavnu nadležnost. Jedan od rezultata tog privremenog kodeksa, kao i docnije konstitucionalne Nagodbe iz 1867. godine bio je i Trgovački zakonik iz 1875. godine po uzoru na nemačko trgovačko pravo. Privremeni mađarski civilni kodeks iz 1861. godine je ukinuo primenu AOGZ-a, ali je zadržao primenu Zakona o zemljišnom knjigama iz 1855. godine, koji je tokom druge polovine XIX veka dopunjen i izmenjen odgovarajućim zakonom Mađarske. U oblasti porodičnog prava, koje je većim delom regulisano pravilima kanonskog prava, građanski brak je uveden zakonom iz 1896. godine. Karakteristika druge faze je u razdvajanju civilnopravnih od javnopravnih propisa. AOGZ je u neregulisanim domenima građanskog prava i izvan zemljišnoknjižnog prava ostao dugo u važnosti, preko adaptiranog precedentnog prava Vrhovnog suda.[7]

Nakon nagodbe (1867) počeli su radovi na kodifikaciji građanskog prava. U drugoj polovini XIX veka, sve do kraja tog veka, nastali su kodeksi po delovima građanskog prava, uzev po pandektnoj sistematizaciji,[8] osim tzv. opšteg dela. Tako su nastali deo kodeksa o obligacionom pravu (Apáthy, 1883, po ugledu na drezdenski Predlog Obligacionog prava iz 1866, kao i na švajcarski ZOO iz 1881), stvarnog prava (Endre Halmossy, 1882), porodičnog prava s pravima lica (Benő Zsögöd 1882), naslednog prava ( István Teleszky, 1882, Szászy Schwary Gusztáv, 1896). Prvi celoviti predlog kodeksa nastao je 1900. godine, koji je po ugledu na nemački Građanski zakonik iz 1896/1900. godine sadržavao i opšti deo. Prethodnica ovog nacrta bio je celoviti Prednacrt iz 1895. godine i nastala je za vreme ministra pravde Erdélyi Sándor-a, kao rezultat rada kodifikacione komisije na čijem čelu je bio Szászy Schwary Gusztáv. Predlog MGZ-a iz 1900. godine sastojao se iz četiri dela: prvi ‒ pravo lica i porodice; drugi ‒ obligaciono pravo; treći ‒ stvarno pravo, i četvrti, nasledno pravo. Docniji celoviti Nacrti (1913,1914), odnosno Predlog MGZ (1928 ‒ Magánjogi törvényjavaslatSzászy Béla, u obligacionopravnom delu sa značajnim uticajem švajcarskog zakonika o obligacijama), nastalih tokom prve polovine XX veka, nisu sadržavali opšti deo, dakle opšta pravila o pravnim poslovima, već su ta pravila obuhvaćena regulativama opšteg dela ugovornog obligacionog prava. Ipak, još jedan izuzetak čini projekat o opštem delu Mađarskog građanskog zakonika romaniste Pál-a Hoffmann-a iz 1871. godine, i Elek-a Győry-ja, 1880. po ugledu na Građanski zakonik kraljevine Saksonije iz 1863. godine.[9]

Sintetički izraženo, dok su tokom druge polovine XIX veka nastali projekti partikularnih delova MGZ, u prvoj polovini XX veka pak, celoviti projekti kodeksa. No, svi ovi nisu stupili na snagu, iako su bili na zavidnom kodifikacionom nivou. Najznačajniji je među njima predlog MGZ-a iz 1928. godine koji je raspravljao i parlament i čija su pravila primenjivana u sudskoj praksi.

U tzv. socijalističkom periodu (tj. u periodu oktroisane administrativno-distributivne privrede), pripreme za donošenje MGZ započete su 1953. godine, kodeks je usvojen u parlamentu 1959. godine, a stupio je na snagu 1. maja 1960. godine. On je više puta reformisan u periodu do promene sistema, s pokušajem reforme privrednog sistema, naročito 70-ih i 80-ih godina. Kodeks je nosio uticaje Švajcarskog zakona o obligacijama, Predloga MGZ-a iz 1928. godine, kao i Građanskog zakonika Sovjetske Rusije iz 1922. godine. Po strukturi, prvi deo su činile uvodne odredbe, drugi deo je obuhvatao pravo lica, bez odredaba porodičnog prava koje je uređeno zasebnim kodeksom iz 1952. godine, treći deo je sadržavao stvarno pravo, četvrti deo obligaciono pravo, a peti deo nasledno pravo. MGZ iz 1959. godine je preveden i na srpski jezik i objavljen u ediciji stranog prava Instituta za uporedno pravo u Beogradu.

Inicijativa za donošenje novog MGZ, kodifikacioni principi, sadržaj i stupanje na snagu kodeksa

Kodifikacioni principi

Nakon promene sistema, odnosno prelaska s planske na tržišnu privredu (1988) MGZ je pretrpelo preko 100 izmena, u periodu do donošenja odluke o rekodifkaciji (1998). Radi omogućavanja promene sistema, doneti su brojni vankodeksni zakoni, npr. Zakon o privrednim društvima, Zakon o zabrani nelojalne konkurencije, itd. Naučnu inicijativu za ponovnu kodifikaciju, prekobrojnih naučnih savetovanja saveza pravnika, dali su akademiciAttila Harmathy[10] i Lajoš Vékás[11] tokom 1992/3. godine. Obrazloženje je bilo da je potrebna temeljna reforma važećeg kodeksa, odnosno njegova rekodifikacija,[12] pošto bi puke partikularne izmene dovele do nekonzistentnosti, što se pokazalo tačnim. Do punopravnog prijema u EU (2004), Mađarska je harmonizovala i svoje privatno i javno pravo s dotadašnjim komunitarnim pravom EU.

Komisija za rekodifikaciju, odnosno Glavni odbor je formiran odlukom Vlade 1998. godine na čijem čelu je do dovršetka kodeksa i usvajanja u Parlamentu (2014) bio akademik Lajos Vékás redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Eötvös Lóránd (ELTE ÁJK) u Budimpešti.

Formiran je i četvoromesečni naučni časopis pod naslovom Kodifikacija (Kodifikáció) u kome su objavljivani teorijski i praktični stavovi o načelnim i pojedinim pitanjima (institutima) kodifikacije. Objavljivana su brojna naučna i sistematska dela povodom kodifikacija. Najznačajniji časopisi (Jogtudományi Közlöny- časopis Mađarske Akademije nauka za pravne nauke, Magyar Jog ‒ časopis Saveza pravnika, Gazdaság és Jog ‒ Privreda i pravo i dr.), zbornici radova pravnih fakulteta redovno su objavljivali naučne i stručne radove i rasprave iz oblasti civilne kodifikacije, odnosno kodifikacione teorije. Takođe i zemaljska i međunarodna savetovanja civilista organizovani od pojedinih fakulteta u Budimpešti, Miškolcu, Segedinu i dr. posvećivali su pažnju tematskim problemima kodifikacije, npr. o pravu insolvencije, reklamnom pravu, pravu konkurencije, građanskopravnoj odgovornosti i dr., imajući na umu konvergentna (institucije), pravila evropskog građanskog prava, EU smernice u oblasti civilnog npr. potrošačkog prava i dr.) i divergentna obeležja civilnog prava u postupku harmonizacije. Kako na budimpeštanskim, tako i miškolcskim savetovanjima pored učešća iz Nemačke, Austrije i dr., pozivani su i profesori civilisti iz zemalja okružena, npr. iz Srbije, Slovačke. Pri rekodifikaciji vođeno je posebno računa o načelnim stavovima Vrhovnog suda (Kurije) i uopšte sudske prakse.

Kodifikacioni principi , formulisani od strane predsednika Glavnog odbora akademika Vékás-a,[13] uz učešće glavnog odbora, objavljeni u zvaničnom službenom listu (Magyar Közlöny) bili su: 1. celovitost kodifikacije, tzv. kodeksna osobina. To je značilo da u kodeksu treba obuhvatiti sve klasične oblasti civilnog prava (po pandektnom sistemu), uključiv i statusni i dinamični deo trgovačkog prava, kao i porodično pravo koji su u periodu početka kodifikacije bili deo posebnog zakonodavstva. Međutim, kodeks ostavlja prostor posebnom zakonodavstvu tamo gde je, osim kodeksnog načelnog uređenja, potrebna bliža vankodeksna zakonska regulativa. Na primer, u oblasti prava konkurencije, zemljišnih knjiga, radnih odnosa, ugovora o radu, autorskog i pronalazačkog prava, i dr.; 2. metod ravnopravnosti je značio da su u civilnopravnim odnosima svi građani, odnosno pravna lica ravnopravni, među njima nema subordinativnog odnosa; 3. sloboda ugovaranja je značila da su građani i privredna društva slobodni u zaključivanju ugovora, čije su granice u dobrim običajima i imperativnim propisima. Sledstveno, kodeks sadrži dispozitivne norme, što znači, da primena zakona dolazi do izražaja ako stranke drugačije ne ugovore. Ali u oblasti prouzrokovanja štete sadrži i imperativne norme, kao što je ona o opštoj zabrani prouzrokovanja štete drugom; 4. zaštita prava ličnosti i porodice. Povreda ličnih prava se sankcionišu obavezom naknade imovinske i neimovinske štete, kao i zabranom dalje povrede. U kodeks se uvode modernizovana pravila ranije odvojenog Zakona o porodici i braku, ali sa zasebnim uvodnim načelima; 5. knjižna podela po pandektnoj sistematizaciji. Pojedini delovi kodeksa, npr. lično pravo (prava ličnosti, status fizičkih i pravnih lica), porodično, nasledno, obligaciono pravo, su relativno odvojeni po pojedinim knjigama; 6. domaći i uporednopravni uzori. Za osnovu novog MGZ poslužio je od 1989. godine temeljno reformisani MGZ iz 1959, zatim MTJ iz 1928. i novije takođe posle 1989. godine reformisano ili novo doneto posebno zakonodavstvo: Zakon o porodici i braku, Zakon o privrednim društvima, Zakon o zemljišnim (katastarskim) knjigama, Zakon o zabrani nelojalne konkurencije, Zakon o javnim beležnicima i dr. Od inostranih nije poslužio nijedan, kao isključivi uzor, već je vođeno računa o uporednim kodeksima, i njihovim reformama. Posebno, nemačkog Građanskog zakonika,[14] reformisanog između 2001‒2005. godine, naročito u oblasti obligacionih odnosa, Holandskog GZ (u oblasti knjižne podele), Austrijskog opšteg građanski zakonika (u poslednje dve decenije sa preko 70 izmena), u oblasti dvostrano teretnih ugovora, predugovorne odgovornosti, itd.; 7. harmonizacija s evropskim smernicama, i kartama je izvršena u oblasti zaštite ljudskih prava, u oblasti potrošačkih prava i dr. Postupak kodifikacije započet 1998. godine završen je početkom 2013. godine, usvojen je u parlamentu marta 2013, a stupio na snagu 15. marta 2014.[15]

Važnija pitanja koja su diskutovana u kodifikacionoj teoriji bila su postavljena oko inkorporacije statusnog prava privrednih društava. Bilo je stanovišta da tu materiju treba ostaviti u vankodeksnom zakonu o privrednim društvima, zbog toga što je ta materija podložnija promenama. Prevaglo je stanovište kodifikacione komisije da se ta materija ipak unese u kodeks. U pogledu bilo jednostranačkih, bilo obostranačkih privrednih, odnosno trgovačkih ugovora odlučeno je takođe da se inkorporišu u deo knjige o obligacijama, unutar pojedinih obligacionih ugovora zajedno sa građanskopravnim ugovorima u užem smislu. Među njima su uključeni i mešoviti ugovori kao što su faktoring, lizing, mada je bilo primedaba da su ti ugovori u „razvoju“, i da ih ne bi trebalo regulisati. Ti ugovori nisu uneti ni u reformisani nemački BGB. Sporno je bilo šta i u kojoj meri treba uneti odredbe partikularnog, vankodeksnog zakonodavstva. U tom pogledu je postupljeno na različite načine, u zavisnosti od značaja materije za društvo i privredu. Na primer, Zakon o porodici i braku i Zakon o privrednim društvima su u celini inkorporisani, naravno, s odgovarajućim modifikacijama, tako da su ti zakoni, stupanjem na snagu Građanskog zakonika prestali da važe. Za razliku od tih zakona, pošto su u kodeks preneta samo njihova osnovna načela kao kod Zakona o evidenciji prava na nepokretnosti, ostaće u detaljima u važnosti. Takođe, u teoriji su izneta međusobno suprotstavljeni teorijski stavovi o tome da li u kodeks treba uneti makar osnovne odredbe ugovora o radu. Argumenti u prilog tome bili su da važni i veliki kontinentalni kodeksi (francuski Code civil, nemački Građanski zakonik, BGB, švajcarski Zakon o obligacijama redom regulišu ugovor o radi i službi (potonji čak i kolektivne ugovore), da je ugovor o radu civilnopravne prirode, Komisija se odlučila da taj ugovor ne unese u kodeks, i da ga „ostavi“ Zakonu o radu, koji je u međuvremenu, još pre stupanja na snagu GZ temeljno reformisan.

Sadržaj kodeksa

Prva knjiga sadrži uvodne odredbe (od par.1:1 do par. 1:6), s principijelnom odredbom da ovaj zakon uređuje na osnovama ravnopravnosti osnovne imovinsko- i lično pravne odnose lica (1:1). Odredbe ovog zakona treba tumačiti u skladu s ustavom. Građanskopravni odnosi se imaju tumačiti u skladu s ovim zakonom (1:2).[16] Zakon propisuje obavezu poštovanja načela savesnosti i poštenja, (1:3). U građanskopravnim odnosima treba postupiti tako kako se u datim okolnostima očekuje (1:4). Zabranjuje se zloupotrebu prava. (1:5). Ako zakon drugačije ne propisuje, zakonom garantovana prava, ostvaruju se pravosudnim putem. (1:6).

Druga knjiga sadrži odredbe o čoveku kao subjektu prava (od par. 2:1 do par. 2‒55). Prvi deo sadrži odredbe o pravnoj sposobnosti, drugi o poslovnoj sposobnosti, treći o pravima ličnosti i četvrti deo o zaštiti autorskog prava i prava industrijske svojine.

Treća knjiga sadrži odredbe o pravnim licima (od par.3:1 do par. 3:406). Prvi deo se odnosi na opšta pravila o pravnim licima. Prvi naslov sadrži opšta pravila, drugi se odnosi na osnivanje pravnih lica, treći na organe i na zastupanje pravnih lica, četvrti na garantije za zakonito funkcionisanje pravnih lica, peti na promenu, razdvajanje pravnih lica, kao i na njihov prestanak bez pravnog sledbenika. Drugi deo reguliše pravni položaj udruženja. Treći deo obuhvata odredbe o privrednim društvima sa zajedničkim pravilima, pojedinim vrstama kao što su holding, društvo s ograničenom odgovornošću, akcionarsko društvo i dr. Četvrti deo reguliše zadruge. Peti deo se odnosi na spajanje privrednih društava. Šesti deo reguliše osnivanje, vrste, pravni položaj fondacija. Sedmi deo uređuje učešće države u građanskopravnim odnosima.

Četvrta knjiga je posvećena regulativama o porodici (od par. 4:1 do par 4:244). Prvi deo sadrži osnovna načela koja se odnose na posebnu zaštitu braka i porodice, zaštitu interesa dece, o ravnopravnosti bračnih partnera, o pravičnosti u porodici s ciljem zaštite interesa slabije strane. Drugi deo reguliše brak. Prvi naslov se odnosi na nastanak braka. Brak nastaje saglasnom izjavom muškarca i žene učinjenom pred matičarem da između sebe zaključuju brak. Potrebno je prisustvo dva svedoka. Brak se sklapa u zvaničnim prostorijama lokalne samouprave, izuzev ako su budući bračni partneri tražili, a mesni javni beležnik to dozvolio, u drugoj prostoriji, bez prisustva javnosti. Drugi naslov se odnosi na nevažnost braka. Brak je bez dejstva, ako su ga sklopili malodobna lica. Maloletnom licu starijem od 16 godina organ starateljstva pod zakonom propisanom uslovima može dati saglasnost za zaključenje braka. Ništav je i brak koji je zaključen od strane lica koja su lišena poslovne sposobnosti i nalaze se pod starateljstvom. Ništav je i brak koji je sklopljen u stanju bez sposobnosti rasuđivanja. Ništavi su i brakovi između srodnika u pravoj liniji, brata i sestre, brata brata i sestre sestre (izuzev ako za to da saglasnost javni beležnik zbog začetog deteta) i između usvojenika i usvojioca dok traje usvojenički pravni odnos. Ništav je i brak ako jedan od bračnih drugova u vreme zaključenja braka ostao u ranijem braku. Treći naslov reguliše prestanak braka, pri čemu razlozi mogu biti smrt jedan od bračnih partnera, na osnovu sudskog razvoda. Pre razvoda na sopstvenu inicijativu ili na inicijativu suda, pre ili za vreme brakorazvodne parnice, radi sporazumnog rešavanja spornih pitanja mogu se obratiti postupku posredovanja. Sporazum postignut u postupku posredovanja stranke mogu uneti u akt o sudskom poravnanju. Razlozi razvoda su potpuno i nepopravljiva poremećenost bračnih odnosa. Smatra se da je to slučaj kada je prethodno prestala zajednica života i kada nema izgleda da se ponovo uspostavi. Sud će razvesti brak bez ispitivanja okolnosti poremećenosti bračnog odnosa, ako su stranke, razvod tražile definitivnom neuplivisanom saglasnom odlukom. Ovakav sporazumni razvod može se ostvariti uz dodatni uslov da su se bračni drugovi prethodno sporazumeli o čuvanju i vaspitanju malodobne dece, vršenju roditeljskih prava, o održavanju roditeljskih veza s detetom od strane roditelja koji živi odvojeno, o upotrebi zajedničkog stana, kao i o supružanskom izdržavanju, ukoliko takav zahtev postoji. Kod razvoda braka potrebno je imati na umu interese zajedničke dece. Četvrti naslov odnosi se na lične odnose bračnih partnera, kao što je uzajamna vernost, dužnost saradnje i uzajamne pomoći. U pogledu bračnog života i porodice bračni partneri odlučuju saglasno, a u pogledu stvari koje se tiču ličnosti, samostalno, ali u interesu porodice. Kod odlučivanja moraju imati na umu kako interese dece tako i uzajamne interse. Mesto stanovanja bračni partneri određuju saglasno, prezime po izboru prema zakonu predviđenim varijantama (zadržati svoje, dodati prezime partnera, uzeti prezime partnera). Peti naslov sadrži pravila o bračnom izdržavanju čije je osnovno pravilo da u slučaju prestanka zajednice života od bračnog partnera, u slučaju razvoda od bivšeg bračnog partnera može zatražiti izdržavanje (biv.) partner, koji sam, bez svoje krivice, nije u stanju da se izdržava. Šesti naslov reguliše imovinske odnose između bračnih partnera. Osnovno je pravilo, da bračni partneri mogu svoje imovinske odnose urediti bračno imovinskim ugovorom. Tim ugovorom bračni drugovi mogu izabrati režim imovine koji žele (režim zajedničkog sticanja, režim odvojenosti imovine). Uslov punovažnosti pored forme je i saglasnost organa starateljstva, ako bračni drug nije navršio 18 godina života. O zaključenim bračno- imovinskim ugovorima vodi se zemaljska evidencija. Ugovor se može modifikovati. Ukoliko bračno-imovinskog sporazuma nema, za vreme trajanja braka, odnosno zajednice života, primenjuju se pravila o bračnoj imovinskoj zajednici, tj. zakonski režim zajedničke imovine. Zajednička imovina prestaje ako su je bračni partneri za buduće ugovorom isključili, ako je sud na zahtev bilo kog partnera, za vreme postojanja zajednice života ukinuo, ili kada je zajednica života prestala. Zajednička imovina se može ukinuti na osnovu zahteva sudskim putem, ali i sporazumno, vansudskim putem, putem formalnog ugovora sastavljenog pred advokatom ili javnim beležnikom. Zakon sadrži detaljne odredbe o korišćenju stana. Treći deo reguliše porodičnopravna dejstva partnerske zajednice (bez braka). Osnovno dejstvo je u dužnosti izdržavanja onog partnera, koji nakon prestanka zajednice života, bez svoje krivice nije u stanju da se izdržava, kao i način korišćenja stana bivših partnera. Četvrti deo uređuje srodstvo, odnosno srodničke veze, posebno paternitetski odnos, s pravilima o pretpostavci, osporavanju i utvrđivanju očinstva, kao i pravilima o majčinstvu. Slede odredbe o usvajanju. Usvojiti se može samo maloletno lice, ostvaruje se na osnovu zahteva usvojioca, saglasnosti roditelja usvojenika, saglasnosti bračnog partnera usvojioca, a ako je usvojenik stariji od 14 godina, i uz njegovu saglasnost. Usvojenik može biti malodobno lice čiji roditelji ne žive ili čiji roditelji ne mogu vaspitavati na adekvatan način. Pravno dejstvo usvajanja je da je usvojenik u pravnom položaju deteta usvojioca, s dejstvom i prema njegovim srodnicima. Usvojenički odnos prestaje ako je usvojilac priznao svoje očinstvo pred sudom. Usvojenički odnos može prestati na osnovu zajedničkog, ili na osnovu jednostranog zahteva. Slede odredbe o roditeljskom nadzoru. Prema osnovnoj odredbi, malodobno dete se nalazi pod roditeljskim ili starateljskim nadzorom. Nadzor se ostvaruje s ciljem odgovarajućeg fizičkog, psihičkog i moralnog razvoja deteta, pri čemu nadzor roditelji ostvaruju uzajamnom saradnjom. Nadzor obuhvata izbor imena, čuvanje i vaspitavanje deteta, raspolaganje imovinom deteta, zakonsko zastupanje deteta. Način vršenja roditeljskog nadzora, u slučaju kada roditelji žive odvojeno, na zahtev jednog od njih, može urediti sud. U slučaju odvojenog života roditelja odvojeni roditelj ima pravo na održavanje roditeljske veze s detetom. Sledeće odredbe su posvećene izdržavanju između srodnika. Naspram srodnika dužnost izdržavanja postoji ako srodnik u pravoj liniji pobočni srodnik prvog reda (brat ili sestra), i dr. nemaju sredstava za život, bez svoje krivice. Peti deo je posvećen starateljstvu. Osnovno je pravilo da se malodobno lice koje nije pod roditeljskim nadzorom, stavlja pod starateljstvo, pri čemu prijavu podnosi srodnik, organu starateljstva, sa sadržajem da je za malodobno lice neophodno uspostavljanje starateljstva.

Peta knjiga sadrži odredbe o stvarnim pravima (od par.5:1 do par. 5:187). Prvi deo je posvećen posedu. Prvi naslov sadrži odredbe o posedu i njenoj zaštiti. Prvo poglavlje sadrži pravila o sticanju i gubljenju poseda. Prema osnovnim odredbama, posednik je onaj koji stvar drži kao svoju, ili na osnovu pravnog odnosa koji ga ovlašćuje na privremeno držanje stvari u svojoj vlasti. Posed stvari stiče onaj koji je došao do stvarne vlasti na stvari. Prenos poseda se ostvaruje na osnovu sporazuma o prepuštanju poseda. Posed se gubi ako je posednik obustavio stvarnu vlast na stvari, ili ako je vlast na stvari steklo neko drugo lice. Posed se ne gubi ako je posednik u vršenju stvarne vlasti na stvari sprečen. Smrću posednika posed stiče naslednik ili pravni sledbenik, pri čemu njihov posednički položaj određuje pravni naslov poseda pravnog prethodnika. Posednik ima pravo na pravnu zaštitu ako je bez pravnog osnova lišen poseda ili ako je u svom posedu bez pravnog osnova uznemiravan (u daljem tekstu: zabranjena samopomoć). Protiv zabranjenog samovlasnog oduzimanja posednik se može poslužiti putem samopomoći, u slučaju da posednik ne raspolaže drugim sredstvima zaštite ili ako bi korišćenje drugih sredstava zbog gubitka vremena moglo dovesti do osujećenja zaštite poseda. U slučaju zabranjenog samovlasnog oduzimanja poseda (smetanja poseda) može se pokrenuti i parnica radi uspostavljanja pređašnjeg stanja poseda, ili radi zabrane daljeg smetanja. Sud donosi odluku na osnovu prava na posed. Pravo lice koje je uznemireno u mirnom posedu, treba pretpostaviti. U roku od godinu dana od smetanja, posednik može tražiti uspostavu pređašnjeg stanja i od javnog beležnika. Drugi deo reguliše svojinskopravne odnose (od par. 5:13 do par.5:85). Prema fundamentalnoj odredbi nosilac prava svojine na predmetu svojine ima popunu i isključivu vlast, unutar granica određenih zakonom i pravima drugih. Vlasniku pripadaju posebno, posed, korišćenje, pribiranje plodova i raspolaganje. Nosilac prava svojine ima pravo da isključi svaki neovlašćeni uticaj. Objekt svojine može biti svaka stvar koji se može uzeti u posed. Propisi o stvarima se shodno primenjuju na novac i hartije od vrednosti, kao i na prirodne sile koje se mogu koristiti poput stvari. Odredbe o stvarima se primenjuju i na životinje, u skladu s odstupajućim odredbama koji proističu iz njihove prirode. Dalje se regulišu pripadak, priraštaj, obim svojinskog prava na nepokretnosti, korišćenje zemljišta na osnovu ugovora između vlasnika nepokretnosti i vlasnika zemljišta, pri čemu ovaj ugovor prema trećima ima dejstvo pod uslovom da su prava upisana u zemljišne knjige. Nadalje se detaljno uređuje sadržaj i zaštita prava svojine, originarno (održaj, nalaz stvari, sticanje na stvarima bez vlasnika) derivativno (pravni posao, javna dražba, eksproprijacija) sticanje prava svojine. Divljač i ribe koji se nalaze u prirodnim vodotocima i vodnim recipijentima su u vlasništvu države. Zakon sadrži detaljne odredbe o predaji, spajanju, mešanju stvari, u pogledu prava kod dogradnje, preuređenje i izgradnje na nepokretnosti. Treći deo reguliše ograničena stvarna prava (od par. 5:86 do par. 5:187), posebno založno pravo na pokretnim i nepokretnim starima, o uknjižbi založnog prava na nepokretnosti (hipoteka), o potrošačkoj zalozi, o zalozi na potraživanju, o predmetu založnog prava, o pravima i dužnostima založnog poverioca i založnog dužnika, o evidenciji zaloge radi obezbeđenja kredita, o rangu založnih prava, o ostvarivanju založnih prava, o ostvarivanju založnog prava izvan sudskog izvršnog postupka, o prestanku zaloge. Slede odredbe u pravu korišćenja, npr. korišćenja zemljišta, o plodouživanju. Zatim su na redu odredbe o pravu službenosti i o korišćenje zemljišta u opštem interesu. Četvrti deo sadrži osnovne odredbe o evidenciji prava na nepokretnosti (čl. 5:165.5:185). Propisuju se načela o publicitetu, načelo o sticanju putem uknjižbe, načelo formalnosti, načelo o prioritetu, načelo o javnom poverenju u uknjižena prava, kao i osnovna pravila o uknjižbi, predbeležbi, zabeležbi i rangu prioriteta u konkurenciji više subjekata za sticanje zemljišnoknjižnih prava, pravila o ispravci, tužbe radi brisanja ili ispravke. Preostala (detaljna) pravila ostaju u važnosti u domenu posebnog, bankodeksnog Zakona o evidenciji prava na nepokretnosti.

Šesta knjiga sadrži pravila obligacionog prava (od par. 6:1 do par. 6:590). Prvi deo sadrži zajedničke odredbe za sve obligacije, kao što je pojam obligacija (obaveza na pružanje prestacije i pravo na traženje izvršenja prestacije), o pravnoposlovnoj izjavi, o zastupanju, o učešću više lica u obligaciji, o ispunjenju obligacije. Drugi deo obuhvata opšta pravila ugovornog prava, s odredbama o zaključenju ugovora, o tumačenju ugovora, o nevažnosti (rušljivost i ništavost), o dejstvu ugovora, o prirodnim (sudski neizvršivim) obligacijama, o ispunjenju ugovora, o povredi ugovora (docnja, ispunjenje s nedostatkom, evikcija, fizički nedostaci, jemstvo), neispunjenje ugovora, odbijanje ispunjenja, propuštanje dužnih pravnih izjava, nemogućnost ispunjenja. Nadalje tu su i odredbe o obezbeđenju izvršenja obligacija, kao što su kapara, kaucija, ugovaranje gubitka prava, i najzad, modifikacija ugovora. Slede odredbe o ustupanju potraživanja i preuzimanju duga, kao i o prenosu ugovora. Potom slede odredbe o prestanku ugovora sporazumom stranaka, kao i jednostranom izjavom. Treći deo je posvećen pojedinim obligacionim ugovorima, kako građanskopravnim, tako i privrednim, kao što su ugovori kojima se prenosi pravo svojine (kupoprodaja, poklon, razmena); razni tipovi ugovora o delu (ugovor o projektovanju, ugovori o izvedbi radova, ugovor o istraživanju, ugovor o turističkom putovanju, ugovor o delu u poljoprivredi, ugovor o pružanju javnih uslužnih delatnosti, ugovor o prevozu stvari). Regulisani su i tipovi ugovora o nalogu (posredništvo, komision). Nadalje se regulišu razni tipovi ugovora o korišćenju stvari (ugovor o zakupu, ugovor o zakupu stvari, o zajmu uz naknadu), razni tipovi ugovora o čuvanju stvari (kao što je ugovor o ostavi, ugovor o zbirnoj ostavi, ugovor o ugostiteljskoj ostavi). Takođe se reguliše i ugovor o franšizingu, zatim ugovor o kreditu, o vođenju tekućeg računa, ugovor o faktoringu, ugovor o isplatama preko tekućeg računa, ugovor o novčanom lizingu, i drugi bankarski poslovi. Uređeni su i ugovori kojima se obezbeđuje potraživanje, kao što je ugovor o jemstvu i ugovor o garanciji. Slede razni tipovi ugovora o osiguranju, kao što su ugovor o odštetnom osiguranju, ugovor o osiguranju od odgovornosti, ugovori o osiguranju na određenu sumu osiguranja (kao kod osiguranje života), ugovor o osiguranju zbog nesreće na poslu, saobraćaju. Zatim slede pravila ugovora o doživotnom izdržavanju i ugovora o doživotnoj renti. Posebno su uređana pravila ugovora o ortakluku, kao i ugovora o zasnivanju zajednice života. Četvrti deo posvećen je odgovornosti za prouzrokovanje štete. Najpre se propisuju opšta pravila, kao što je opšta zabrana o prouzrokovanju štete drugom i obaveza potpune naknade. Krivica se propisuje objektivno, kao odstupanje od očekivanog ponašanja u datoj situaciji. Ako što posebno nije predviđeno za ugovornu odgovornost, shodno važe pravila deliktnog prava. Propisuju se klasični ekskulpacioni razlozi (viša sila, slučaj, samopomoć, doprinos štetnika, razne ugovorne redukcione klauzule). U posebne slučajeve odgovornosti zakon uključuje pravila o objektivnoj odgovornost, za slučaj da šteta potiče od dejstva opasne stvari, odgovornost za radnje drugih, odgovornost za štetu prouzrokovanu od strane lica koje nije imalo sposobnost razumevanja u vreme prouzrokovanja štete, odgovornost za štetu prouzrokovanu u vršenju javne dužnosti (upravnih i pravosudnih organa), odgovornost za proizvode, odgovornost za štete od zgrada, i za štete od životilja. Predviđena su i pravila o obeštećenju u slučaju da je prouzrokovana šteta bila saglasna pravu. Peti deo obuhvata jednostrane izjave, hartije od vrednosti, a šesti odredbe o neosnovanom obogaćenju, nezvanom vršenju tuđih poslova, javno obećanje nagrade, preuzimanje obaveze u opštem interesu.

Sedma knjiga sadrži odredbe o nasleđivanju (od par. 7:1 do par. 7:100). Kodeks prihvata sistem prelaska imovine s ostavioca ne njegove naslednike po sili zakona u trenutku smrti ostavioca, što će reći, da je prihvaćen sistem hereditas ex lege, a ne sistem ležeće zaostavštine ( hereditas jacens). Zahtevanje zaostavštine ne zastareva. Osnovi za pozivanje na nasleđe su testament, zakon i ugovor, pri čemu ako je ostavilac ostavio testament, prioritet ima testament. Iz nasleđa izostaje onaj koji nije preživeo ostavioca, ako je naslednik nedostojan, koga je ostavilac isključio, ko se odreka nasleđa i ko je odbio nasleđe. Zakon detaljno uređuje nasleđivanje po osnovu testamenta, predviđajući slobodu testiranja, o ličnom karakteru testiranja. U pogledu vrste testamenta zakon predviđa putem javnog testamenta (pred javnim beležnikom, prema propisima o formi javnih beležnika), privatnog testamenta (mora se sastaviti u pismenoj formi, s potpisom testatora), usmenom testamentu (ukoliko se neko nalazi u životnoj opasnosti, uz prisustvo dva svedoka) ima mesta samo u slučajevima predviđenim zakonom. Zakon propisuje i sadržaj testamenta, kao što je imenovanje naslednika, može sadržati odredbu o isključenju, o nalogu i dr. Imovina koja nije obuhvaćena testamentom, raspravlja se po zakonskom redu nasleđivanja. Ništav je testament koji je protivan moralu, nerazumljiv ili protivrečan. Uslov iz testamenta ne dira u punovažnost, osim ako se utvrdi da ostavilac testamentalno raspolaganje ne bi preduzeo bez uslova. Testament je rušljiv ako je napisan pod manom volje testatora. Testament je opoziv pod uslovima forme propisane testamentom. Testator je dužan da poštuje odredbe o nužnom delu nužnih naslednika i to u korist dece, bračnog druga i roditelja. Ugovor o nasleđivanju se zaključuje između ostavioca i naslednika uz obavezu naslednika da ostaviocu plati doživotno izdržavanje, pruži negu, a ostavilac za slučaj smrti ustupa deo ili celinu njegove imovine. Ugovor o uzajamnom nasleđivanju između supružnika je dopušten. Poklon za slučaj smrti će važiti ako pokolnoprimac preživi ostavioca. Slede pravila o zakonskom nasleđivanju, i to prema naslednim redovima – u prvi spadaju potomci na jednake delove. Gransko nasleđe postoji kada ne nasleđuju potomci, i kada je imovina ostavioca nastala nasleđem ili poklonom ushodnih srodnika, tada nasleđuju tu imovinu roditelji. Usvojenik nasleđuje usvojioca i njegovu rodbinu kao dete u krvnom srodstvu. Ako nema testamentarnih niti zakonskih naslednika nasleđuje država.

Osma knjiga (par. 8:1 do 8: 6) sastoji se iz odredaba o značenju upotrebljenih izraza, odredbe o stupanju na snagu (15. mart 2014) i odredbe o upodobljenosti normi kodeksa s normama EU.

Stupanje na snagu i buduće dejstvo

Osim termina stupanje na snagu novi MGZ ne sadrži bliže odredbe. U međuvremenu, u martu 2013. je oglašen ( inače stupio na snagu istovremeno sa GZ), opsežan Zakon o sprovođenju MGZ-a.[17] Opšte je pravilo koje je ovim zakonom usvojen jestebuduće dejstvo zakona, tj. primena na one građanskopravne odnose koji su nastali posle stupanja na snagu i princip zabrane retroaktivnosti. Zakon sadrži odredbe o stupanju na snagu po pojedinim knjigama, odnosno poglavljima, te među tim odredbama ima i onih koji se odnosi na primenu tzv. doktrine o trenutnom stupanju na snagu, ukoliko je povodom nekog pravnog odnosa započet postupak po ranijem, a proteže se na vreme stupanja na snagu novog građanskog zakonika. Na primer, u započetim postupcima povodom starateljstva treba primenjivati novi MGZ. U pogledu prava ličnosti se takođe prihvata buduće dejstvo. To vredi i za obligacione odnose – na njih se primenjuju propisi ranijeg MGZ. Novi MGZ primenjuje se na obligacije nastale posle stupanja na snagu novog MGZ-a. Usaglašavanje statuta odnosno ugovora o osnivanju privrednih društava i njihova ponovna registracija mora se obaviti kod nadležnog registarskog suda do 15. marta 2016. Zakon o sprovođenju MGZ predviđa ukidanje nekih važećih zakona, npr. Zakona o privrednim društvima i Zakona o porodičnim odnosima. Takođe predviđa i obavezu usklađivanja nekih vankodeksnih civilnih zakona koji su delom ili u celini ostali na snazi.

Zaključne napomene

Rad je napisan s ciljem da se analiziraju osnovna načela zakonika, metodi kodifikacije, sistem i osnove sadržaja kao i vremensko važenje (stupanje na snagu) novog Mađarskog građanskog zakonika od 2014. godine, harmonizacija pravila kodeksa s evropskim smernicama u oblasti civilnih prava.

U prvom delu rada se razmatraju osnovne tendencije razvoja kodifikacije mađarskog građanskog prava u periodu reprezentativnog i građanskog društva. Drugi deo je posvećen novom Mađarskog građanskom zakoniku 2013/14, sadržaju, njegovim metodima regulisanja i odnosu prema vankodeksnom građanskom zakonodavstvu – uz prihvatanje teorije o budućem dejstvu. Ističe se težnja zakonodavca za potpunošću, tako da su obuhvaćene sve oblasti građanskog prava prema pandektnom sistemu – lično pravo, pravo privrednih društava, s pravom udruženja građana, porodično pravo, obligaciono i nasledno pravo. Prema osnovnim načelima, prihvata se načelo ravnopravnosti stranaka u građanskopravnim odnosima , bez obzira da li su fizička ili pravna lica, načelo savesnosti i poštenja, zabrane izigravanja prava. Porodično pravo je vođeno posebnim načelima, vezanih za zaštitu braka, porodice i dece. Ugovorno pravo je vođeno slobodom ugovaranja uz ograničenje dobrih običaja i morala. Deliktno obligaciono pravo je vođeno načelom opšte zabrane prouzrokovanja štete drugom, načelom potpunosti naknade, kako materijalne tako i nematerijalne štete. Ugovorna odgovornost je zasebno uređena, posebnim pravilima, tako da se pravila deliktnog prava shodno primenjuju u toj materiji ako posebna pravila o ugovornoj odgovornosti što drugo ne predviđaju. Regulišu se i ostali izvori obligacija, neosnovano obogaćenje, nezvano vršenje tuđih poslova, jednostrane izjave volje i hartije od vrednosti. Pozivanje na nasleđe ostvaruje se po osnovu ugovora o nasleđivanju, testamenta i zakona. Testamentarna sloboda se ograničava pravilima o nužnom delu. Prihvata se sistem prelaska imovine po sili zakona od trenutka smrti ostavioca. Država nasleđuje ako nema ni ugovornih, ni testamentarnih niti zakonskih naslednika.

Prof. Dr. József Szalma

On the History of Codification of Hungarian Civil Law and The New Hungarian Civil Code

The first part of the paper examines the basic tendencies in the development of the codification of Hungarian civil law in the period of the representative and civil society. The second part deals with the new Hungarian Civil Code (2013/14) its content, methods of regulation and its relation to other civil legislation, temporal validity with the adherence to the idea of future validity, as well as its tendency to harmonize its norms with the guidelines of the European civil law. In accordance to the idea of completeness, the lawmakers incorporated all of the areas of civil law acording to the pandecta system – personal law, corporate law with civil asociation law, family law, obligations and inheritance. The Code is based on the principle of equality of parties in civil relations, the principle of good faith, fraus legis prohibition. Family law is based on specific principles of protection of mariage, family and children. Contract law is based on the freedom of contract, limited by good customs and morality. Tort law is guided by the principle of prohibiting the harm to others, full compensation of material and imaterial damages. Contractual responsability is regulated separately, so that the tort rules apply if the specific rules of contractual resposability donot say otherwise. Other grounds for obligations are also regulated, as well as



[1] Vid. L. Erdélyi, Magyarország törvényei Szent Istvántól Mohácsig (Zakoni Mađarske od Sv.Stefana do Mohača), Budapest 1942; Bónis György, Hűbériség és rendiség a középkori magyar jogban (Staleži u srednjovekovnom mađarskom pravu), Koloysvár, 1945; Eckhardt Sándor, Magyar állam- és jogtörténet, Budapest 1946; I. Zajtai, Sur le role du droit romaine dans l’évolution du droit hongrois, u: Studi in memoria di P. Koschaker, II. Milano 1954, 181‒211;ibid, Beiträge zur Rechtsvergleichung – Ausgewählte Schriften, eingeleitet und hrsg. Von K. E. Kreutzer, Tübingen 1976, 16‒41;ibid,„ L’ importance de l’évolution de l’ancien droit hongrois au point de vue de la théorie de sources“, Revue iunternational de droit comparé, Paris 22/1970, 477‒488; A. Szentirmay, Der Einfluss des byzantinischen Kirchenrechts auf die Gesetzgebung Ungarns im XI.-XII- Jahrhundert, u: Jahrbuch der österreichischen Byzantinischen Gesellschaft, 10/1960; I. von Krajner, Die ursprüngliche Staatsverfassung Ungarns, seit der Gründung des Königstums bis zum Jahre 1382, Wien 1872; B. Schiller, A Hármaskönyv jogforrástana (Doktrina Tripartita o izvorima prava), Budapest 1902; G. Hamza, Das „Tripartitum“ von István Werbőczy als Rechtsquelle, Bemerkungen zur Rechtsquellenlehre in der europäischen Rechtsgeschichte, u: Iura Antiqua-Iura moderna, Festschrift für F. Benedek zum 75. Geburtstag, Pécs 2001, 87‒98; ibid, Studien über István Werbőczy (hersg. Von Gábor Hamza unter mitwirkung von Á. Boóc und Cs. Buzády) Budapest 2001, 49‒63, i dr.

[2] Vid. npr. Mezey Barna, Magyar Jogtörténet (Istorija mađarskog prava) Osiris Kiadó, Budapest 1997 (s brojnim docnijim izdanjima), ius consuetudinarium, 74.

[3] Upor. Kecskés László, A polgári jog fejlődése a kontinentális Európa nagy jogrendszereiben (Razvoj građanskog prava u velikim pravnim sistemima kontinentalne Evrope), HVG/ORAC, Budapest 2009, 42‒130.

[4] O istorijatu: Bónis György, a Hármaskönyv keletkezése és szerkezete (Nastanak i struktura Tripartita), u: Werbőczy István, Tripartitum, Latin-magyar kétnyelvű kiadás (Tripartit, Dvojezično Latinsko-mađarsko izdanje), reprint izdanje prema izdanju iz 1894, od strane izdavača Téka u Budimpešti 1990. godine, X‒XIII.

[5] Povodom 500 godina od objavljivanja Werbőczy-jevog Kodeksa, u rodnom mestu autora kodeksa, u Werböcz-u (danas u Ukrajini), održano je međunarodno naučno savetovanje povodom istorijskog značaja kodeksa, na kome je predavanje održao Gábor Hamza redovni član Mađarske akademije nauka.

[6] Vid. npr., Mezey Barna, Magyar Jogtörténet (Istorija mađarskog prava) Osiris Kiadó, Budapest 1997 (s brojnim docnijim izdanjima), 117.

[7] Vid. npr. József Szalma, Die Einfluss des ABGB in der Rechtssprechung des ungarischen Obersten Gerichtshofes (Curia), Präzedentien zum Schadenersatz in der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts, u: Festschrift für Wilhelm Brauneder yum 65. Geburtstag, Rechtsgeschichte mit internationaler Perspektive (Hrsg. Von G. Kohl, Chr, Neschwara und T. Simon, Wien 2008), 671‒686.

[8] Vid. npr., Hamza Gábor, A modern jogrendszerek tagozódása és a római jogi tradíció (Struktura modernih pravnih sistema i rimskopravna tradicija), Állam és Jogtudomány, Budapest, br. 40/2004, , 1‒19; ibid, Beitrag zur Geschichte des Bürgerlichen Rechts in Ungarn, u: Hundert Jahre Bürgerliches Gesetzbuch, Entwicklung des Privatrechts im deutschen und Mittel-Europäischen Sprachraum seit dem Inkrafttreten des BGB, Budapest, ELTE ÁJK, 2006, 11.

[9] Vid. u: Gábor Hamza, Origine e sviluppo degli ordinamenti giusprivatistici moderni in base alla traditione del diritto romani, Andavira editora, Edicion Santiago de Compostela, 2013, 349, 350.

[10] Vid. npr. Harmathy Attila, Process of Transition and Commercial Law in central and Eastern Europe, u: Yiegel , Sh Lerner (Hersg. New Developments in International and consumer law, Oxford, 1998, 367‒382; ibid, Entwicklung des Ungarischen Privatrechts, u: Hundert Jahre Bürgerliches Gestybuch, Entwicklung des Privatrechts im deutschen und Mittel- Osteuropäischen Sprachraun seit Inkraftreten des BGB, Budapoest, Eötvös LórándUniversität, Fakultät für Stats- und Rechtswissenschaften, 2006, 56‒66.

[11] Vid. Vékás Lajos, Szükség van-e a kereskedelmi magánjogra (Ima li potrebe za zasebnim trgovinskim privatnim pravom), Magyar Jog, Budapest, br. 4/1998, 705‒714.

[12] Vid. i József Szalma, Rekodifikation des ungarichjen Bürgerliches gesetybuches beginnend dem Jahre 1998, Annales Universitatis scientiarium Budapestiensis de Rolando Eötvös nominatae, Elte Ájk, Budapest, Tomus XLI-XLII/2000‒2001, 57‒69.

[13] Vid. Vékás Lajos, Az új Ptk. koncepciója és tematikája (Koncepcija i tematika novog Građanskog zakonika), Magyar Közlöny ( Službeni list Mađarske), különszám (poseban broj), Budapest 2003. febr. 10.

[14] Vid. Hundret Jahre Bürgerliches Gesetzbuch – Entwicklung des Privatrechts im deutschen und Mittel-Osteuropäischen Sprachraum seit dem Inkraftreten des BGB (13‒14. Oktober 2000), Budapest, Eötvös Loránd Universität, Fakultät für Staats- und Rechtswissenschaften, Bibliotheca Iuridica- Acta Congressum, Herausgegeben von Gábor Hamza, Budapest 2006, 131.

[15] Vid. npr., Polgári Törvénykönyv – 2013. évi V. törvénykönyv a Polgári Törvénykönyvről ( vid. Zakon iz 2013. godine o građanskom zakoniku), Patrocínium, Budapest 2014. U međuvremenu su objavljeni brojni i opsežni komentari od kojih su neki sa tzv. ogledalom –paralelom s odredbama ranijeg MGZ. Vid. npr., A polgári törvénykönyv magyarázatokkal (novi MGZ s obajšnjenjima), redakcija: Vékás Lajos, saradnik: Gárdos Péter, Complex Wolters Cluwer, Budapest 2013, 1086; A Polgári Törvénykönyv (Građanski zakonik), s poređenjem odredaba novog MGZ-a s odredbama MGZ iz 1959, sa Zakonom o privrednim društvima iz 2006. i s odrebama Zakona o porodici iz 1952; priredio Gárdos Péter, Complex Wolters Cluwer, Budapest 2013, 813.

[16] Napomena: Mađarska je donela 25. aprila 2011. novi Ustev. Vid. npr. Magyarország Alaptörvénye (Ustav Mađarske), Patrocinium, Budapest 2013, 1‒44. Ustav je kombinacija istorijskog i kartalnog. Potrebno je napomenuti, da je Mađarska donela čitav niz harmonizovanih propisa u oblasti javnog i privatnog prava, kao što je Zakon o državljanstvu, Zakon o Mađarima koji žive u susednim državama, Zakon o narodnom plebiscitu, Zakon o ustavnom sudu, Zakon o zaštiti začetka, Zakon o zaštiti porodice, Zakon o pravima manjina, Zakon o slobodi savesti i slobodi veroispovesti, Zakon o slobodi štampe, Zakon o slobodi udruživanja, Zakon o funkcionisanju partija, Zakon o slobodi okupljanja, Zakon o funkcionisanju civilnih društava, Zakon o štrajku, Zakon o jednakom tretmanu i pomoći radi postizavanja jednkakih šansi, i dr. Ovi zakoni su produženi delovi Ustava. Vid. Alkotmányjogi törvénygyűjtemény (Zbornik zakonskih propisa iz oblasti ustavnog prava), Patrocinium, Budapest, 7‒ 279.

[17] Vid. 2013. évi CLXXVII. Törvény a Polgári Törvénykönyvről szóló 2013. évi V. törvény hatálybaléptetésével összefüggő átmeneti és felhatalmazó rendelkezésekről (Zakon o stupanju na snagu, MGZ, o prelaznim i ovlašćujućim odredbama od 2013), Magyar Közlöny ( Službeni list), br. 185/13. od 8. novembra 2013.

Povratni linkovi

  • Trenutno nema povratnih linkova