Ms Miloš Stanković
Ms Miloš Stanković, master prava *

PRAVNA PRIRODA AFATOMIJE

Autor u članku analizira afatomiju, pravni posao za slučaj smrti Franaka, koji se u literaturi smatra začetkom testamenta kod starih Germana, ali i korenom ugovora o nasleđivanju normiranih u velikim građanskopravnim kodifikacijama. Cilj rada je da se kroz analizu pravne prirode afatomije ispita tačnost ove osnovne hipoteze i da se da odgovor na pitanje da li su u uporednoj pravnoj tradiciji eventualno postojali pravni poslovi koji su nastali pre afatomije i koji se takođe mogu smatrati začecima ugovornog nasleđivanja.
U prvom delu rada autor konstatuje da su društveno-ekonomske prilike, kulturna i pravna svest starih Germana diktirale nužnost stvaranja drugačijih pravnih poslova kojima bi se raspolagalo za slučaj smrti, jer ovi narodi nisu poznavali zaveštanje. Potom analizira način na koji se preduzimala afatomija u Salijskom i u Ripuarskom zakoniku, ukazuje na sličnosti i razlike ovog instituta kod Salijskih i Ripuarskih Franaka i prezentuje različite teorije kojima se objašnjava pravna priroda ovog instituta.
Autor zaključuje da se afatomija može smatrati korenom ugovornog nasleđivanja u najširem smislu, ali ne i ugovora o nasleđivanju u smislu u kome ih poznaju savremena prava, kao i da ova konstatacija može da bude tačna samo za germanska prava, ali ne i za pravnu civilizaciju uopšte.
Ključne reči: Afatomija.‒ Testament mancipatio familiae.‒ Germansko pravo.‒ Ugovor o nasleđivanju.

1. UVOD

Rimski istoričar Tacit je, pišući u 1. veku n. e. o Germanima s kojima su Rimljani već uveliko ratovali, opisivao raznovrsne, za njega neobične običaje kod tih varvarskih plemena. To je bilo od višestruke koristi, jer je jedan vek pre njega Cezar takođe opisivao život Germana u svome delu o Galskim ratovima ( De bello Gallico), hvaleći se svojim uspesima u sukobima sa njima. Tako je danas moguće upoređivati razlike koje su se dogodile tokom jednog stoleća razvitka ovog varvarskog društva. I jedan i drugi, a naročito Tacit bio, je začuđen što su se običaji germanskih naroda u materiji nasleđivanja toliko razlikovali od rimskih naslednopravnih pravila, a pogotovo zbog činjenice što oni nisu poznavali testament, koji je za Rimljane bio jedna stara, skoro iskonska institucija i bez koje se skoro nije mogao zamisliti odlazak s ovoga sveta. [1] Sve do početka potpunije recepcije rimskog prava u germanskim zemljama se čak smatralo da se testamentom šteti položaju naslednika. [2] To je bila posledica potpuno drugačije strukture porodice kod ovih naroda u odnosu na onu koja je postojala u Rimu, a koja se zasnivala na solidarnosti i jednakosti svih njenih članova koje je povezivalo krvno srodstvo. Istina, i kod Germana je postojao porodični starešina koji je vršio mundium nad svojim članovima, ali on za razliku od rimskog pater familias-a nije bio vlasnik porodičnih dobara, već je njima samo privremeno upravljao u najboljem interesu svih, jer su porodična dobra pripadala svim članovima porodice zajedno. Tako je i zajednička volja članova porodice opredeljivala način sukcesije imovine u slučaju smrti jednog od njih, pa otuda i objašnjenje zbog čega nije bilo mesta zaveštanju, kao aktu individualne volje, nemogućem bez postojanja privatne svojine. [3]

Međutim, kada je u germansku plemensku zajednicu postepeno počela da prodire privatna svojina, pravo da se njome raspolaže post mortem bilo je isključeno. I to je bila posledica specifičnosti koje upoznajemo zahvaljujući Cezaru i Tacitu. Naime, ovi narodi su, za razliku od Rimljana, verovali da smrću jednog lica ne samo što prestaju njegova prava na stvarima, već i njegova volja u pogledu tih stvari, pa bi po njihovim shvatanjima bilo neprirodno tu volju dalje slediti i postupati po njoj. [4] Odsustvo testamenta kao jednostrane izjave volje kojom se raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti posledica je dva opštija pravna i životna principa pod kojima su živeli Germani. Prvi razlog je svakako kolektivistički stil života, privređivanja i svojinskih ovlašćenja, zbog čega i mnogi drugi narodi koji su živeli u takvim ili sličnim zajednicama (npr. Sparta) ne poznaju testament. Možda je još značajniji razlog rezervisanost prema mogućnosti da, kako to kaže Živojin Perić, „ideje i mentalitet mrtvih proizvode pravno dejstvo", odnosno prema „priznanju da smrću ne prestaje sve što je u čoveku". [5] Međutim, postepeni prodor privatne svojine i menjanje društvenog mentaliteta postepeno je nametao nužnost da se na jedan uređen i unapred predviđen način ipak omogući pripadnicima kolektiva da svojom voljom opredele način na koji će prenositi svoju imovinu na potonje generacije. To će kod Germana izroditi ne samo posebne pravne poslove posredstvom kojih će ostvarivati ove ciljeve, već će uticati i na njihovu osobenu pravnu prirodu.

2. UGOVORNO NASLEĐIVANjE KAO PRETEČA ZAVEŠTAJNOG NASLEĐIVANjA

Nastanak ugovora o nasleđivanju se u literaturi po pravilu vezuje za srednjovekovna germanska prava, a pri tom se prvenstveno imaju na umu franačka afatomija (affatomia) i langobardski tinks (thinx). Ove ustanove su se najpre pojavile u franačkom Salijskom zakoniku (koji je nastao početkom VI veka), a potom u Rotarovom ediktu (prvoj pisanoj zbirci langobardskog prava iz 643. g.). I pored određenih razlika, ove dve ustanove omogućavale su prenos imovine licima van kruga naslednika određenih zakonom odnosno običajem. Evolucija ovih ustanova kretala se od instituta porodičnog do ustanova naslednog prava. [6] O tačnosti ove tvrdnje svedoči i tekst Salijskog zakonika. Pored člana 59 kojim je u ovoj kodifikaciji bilo regulisano zakonsko nasleđivanje, član 46 kojim se reguliše institut afatomije počinje rečima: „pri određivanju naslednika (afatomiji)...". [7] Dalji tekst jasno ukazuje da je ovaj institut imao za cilj da se njime za naslednika odredi i neko drugo lice van kruga zakonskih naslednika. Pošto je sasvim očigledno da ova ustanova nema karakter testamenta, ostaje potreba da se utvrdi pravna priroda afatomije, kao instituta kojim se u praksi voljno raspoređivala zaostavština za slučaj smrti?

U literaturi se često ukazuje da se pokloni (uglavnom činjeni crkvi) i ugovor o nasleđivanju, kao i instituti iz kojih se razvio, tretiraju samo kao prelazna istorijsko-pravna faza ka primeni testamenta u srednjovekovnom germanskom pravu. [8] Ovakav stav je u saglasnosti s razvojem kroz koji su prethodno prošla prava starog istoka i rimsko pravo, ali koji će kasnije biti uočljiv i u srpskom srednjovekovnom pravu. On se ogleda u činjenici da je ugovorno određivanje naslednika u najširem smislu reči zaista istorijski prethodilo imenovanju naslednika u formi jednostrane izjave volje. Međutim, da li je to dovoljno da bi se reklo da su koreni ugovora o nasleđivanju u smislu u kome ih poznaju savremena prava nikli baš u srednjovekovnim germanskim pravima, odnosno u ustanovi afatomije?

3. AFATOMIJA

3.1.Afatomija u Salijskom zakoniku

Afatomija je pravni posao kojim je jedno lice prenosilo za života na drugo lice svoju celokupnu imovinu ili jedan njen deo. Svečana forma koju je podrazumevala afatomija sastojala se iz tri faze. U prvoj bi ostavilac na narodnom sudu, na ročištu u prisustvu tri svedoka i sudije tungina ( thunginus) ili centuriona, koji bi se pojavljivali sa štitom, u jednom simboličkom postupku prenosio dobra na posrednika. [9] Forma se sastojala u tome što bi to lice, kao da prenosi svojinu, bacalo grančicu u krilo posredniku određujući koju imovinu, u kom delu i kom licu ili licima posrednik treba dalje da je prenese. Potom je nastupala druga faza. Posrednik bi zasnivao zajednicu života sa ostaviocem u njegovoj kući i pred trojicom ili više gostiju raspolagao poverenom imovinom, a potom sve to činio i pred svedocima. Zatim bi bio dužan da u roku od dvanaest meseci [10] pred kraljevim sudom ili u prisustvu samog kralja i tri svedoka, baci grančicu u krilo licima koja su određena za naslednike i prenese im imovinu u srazmeri koju je odredio prvi prenosilac, odnosno ostavilac. [11] Ova solemnitetna forma predstavljala je garanciju da će se postići željeni efekti, ali je obavezivala ostavioca da odmah prenese dobra u ruke posrednika koga je odabrao. [12] Dakle, radilo se o pravnom poslu inter vivos. Ako bi neko osporio ovakvo raspolaganje, zadatak tri svedoka koji su prisustvovali ročištu pred tunginom ili centurionom bio je da potvrde i ponove da su videli koje je lice prenelo imovinu na kog posrednika i kako je dalje naložilo da se ta imovina raspodeli. Zatim su sledeća tri svedoka morala da potvrde da je posrednik u čije je krilo bačena grančica zaista boravio u kući lica koje je raspolagalo imovinom i da je tamo sakupio troje ili više gostiju koje je počastio kašom i da su potom prizvali svedoke, da bi na kraju poslednja tri svedoka dala potvrdu da je posrednik koji je primio imovinu, na kraljevom sudu ili pred kraljem „tu imovinu javno i pred svima bacio u krilo onima koji su imenovani za naslednike. [13]

Iako Salijski zakonik ništa ne govori o tome kakva je trebalo da bude pravna priroda odnosa između ostavioca i naslednika, izgleda da su se afatomijom služili samo pripadnici rodovsko-plemenske aristokratije i to pod uslovom da nisu imali dece. [14] Naslednik određen afatomijom preuzimao je sva prava na nasleđe koja bi inače pripadala ostaviočevom biološkom sinu. [15] Takvom zaključku ide u prilog i pažljiva analiza svečane forme u kojoj se prenosila svojina u postupku afatomije.

Iako u literaturi nismo naišli na objašnjenje zašto se simbolički prenos prava svojine na naslednika obavljao baš bacanjem grančice u krilo, čini se da je moguće učiniti bar pokušaj da se rekonstruiše značaj ovakvog čina. Kako se grana nadovezuje na stablo, a ono na koren, tako je i njen prenos metaforički imao da označi dvostruki kontinuitet, kontinuitet imovine i kontinuitet porodice. U vreme kada zajednička svojina polako ustupa mesto individualnoj, privatnoj svojini, sećanje na niz predaka koji su doprineli njenom stvaranju i očuvanju još uvek je sveže. A kako ostavilac nema sopstvenog potomstva, grančica koju prenosi simbolizuje ne samo da se u njegovim rukama nalazi izdanak i deo porodične svojine, već i da je onaj na koga se grančica prenosi, od sada takođe ostaviočev izdanak, odnosno da je on nakon usvojenja njegov potomak. Druga faza afatomije takođe daje osnov za tumačenje da je u naknadu za imovinu koja se prenosila na njega, naslednik preuzimao brigu o kući svog „oca usvojioca", odnosno takođe simbolički preuzimao ulogu domaćina kuće time što bi sačekao goste i poslužio ih kašom. [16] Njegov boravak u kući lica koje je raspolagalo imovinom služio je tome da naslednik demonstrira trećim licima svoje stečeno pravo. [17] Posrednik je postajao samo fiktivni vlasnik na prenesenim dobrima. Iako je na njima imao državinu, pravo plodouživanja ostajalo je prenosiocu, odnosno budućem ostaviocu. Međutim, uloga posrednika bila je nužna jer su Germani poznavali samo pravne poslove među živima, odnosno bili su im nepoznati modaliteti (npr. rok) kojima bi njihova pravna dejstva modifikovali i vezali za trenutak smrti. [18]

Oblik afatomije predviđen Salijskim zakonikom predstavljao je izgleda kraj njenog evolutivnog puta, jer se ustaljivanjem svojinskih prava na nepokretnostima i slabljenjem kolektivističkog duha izgubila i prvobitno postojeća potreba učešća i saglasnosti šire zajednice u njenom preduzimanju, već je za njenu punovažnost bilo dovoljno da bude zaključena ante regem. Još jedan dokaz slabljenja formalizma bio je i taj što afatomija nije morala nužno da predstavlja osnov kojim se raspolagalo celom imovinom, već se vremenom moglo raspolagati i samo jednim njenim delom. [19]

3.2. Afatomija u Ripuarskom zakoniku

Afatomija je u čl. 48 i 49 Ripuarskog zakonika bila regulisana mnogo elastičnije nego u Salijskom zakoniku. Izgleda da pod uticajem rimskog prava njena forma nije bila tako komplikovana kao ona koju su primenjivali Salijski Franci. Ona se sastojala u tome što je lice (muškarac ili žena) koje nije imalo ni muškog ni ženskog potomstva imalo pravo da u prisustvu kralja i svedoka, bez učešća posrednika, usvoji neko drugo lice iz veoma širokog kruga potencijalnih usvojenika (roditelja, supružnika, bilo koje treće lice) i preda mu dobra i to u pisanoj formi ili u formi per traditionem. Ipak, činjenica da se primenjivala samo ako budući ostavilac koji je preduzimao afatomiju ne bi imao biološko potomstvo, značila je da se afatomija raskidala (kao i usvojenje kod Langobarda) ako bi nakon njenog preduzimanja budući ostavilac dobio sina. [20] Bilo je slučajeva i kada je afatomija preduzimana i da bi se od trećih lica sačuvao i obezbedio položaj lica koje je već bilo usvojeno i u čiju korist se već dobročino raspolagalo. [21] Ostavilac je sve do svoje smrti na dobrima koja su bila obuhvaćena afatomijom zadržavao pravo plodouživanja, a naslednik je na njima sticao sva svoja prava tek trenutkom ostaviočeve smrti. To znači da je on sve do smrti ostavioca bio samo prezumptivni naslednik, koji nije uživao ništa više do naslednu nadu. [22]

Po mišljenju nekih autora ugovor o afatomiji su između sebe mogli da zaključe i supružnici, određujući jedno drugo za recipročne naslednike. [23] Međutim, nadživeli supružnik je na ovaj način mogao da stekne samo doživotno plodouživanje na zaostavštini umrlog bračnog druga, koja je nakon njegove smrti pripadala zakonskim naslednicima supružnika koji je umro pre njega (izuzetak su predstavljale odredbe Bavarskog zakonika prema kojima je udovica nasleđivala zaostavštinu svog supruga u svojinu, ali pod uslovom da kasnije ne zaključi novi brak). [24] Ova pravila, inače redovna među supružnicima, mogla su u formi afatomije da predvide i druga lica, odnosno da jedno drugo odrede za naslednika, ali bi tada bili dužni da unesu i jednu formalnu odredbu kojom bi pravo nadživelog lica ograničili samo na plodouživanje. [25]

3.3. Pravna priroda afatomije

O tome kakva je bila pravna priroda afatomije u nauci se iskristalisalo nekoliko shvatanja.

Prema prvom gledištu, afatomija je imala ugovornu pravnu prirodu, pri čemu su se mišljenja u okviru ovog pravca razlikovala prema tome kom ugovoru je afatomija bila najsličnija. Jedna grupa autora smatrala je da je ovaj pravni posao starih Franaka najsličniji poklonu. Po mišljenju Timbala (Timbal) način na koji je jedno lice putem afatomije određivalo naslednike sastojao se u tome što je ostavilac fiktivno usvajao jedno lice u koje je imao poverenje, a koje je kao posrednik trebalo da tu imovinu kasnije prenose na treća lica koja bi ostavilac odredio. On je zapravo činio poklon zadržavajući za sebe pravo plodouživanja na poklonjenom dobru. [26] Slično njemu, Antić u afatomiji vidi jednu vrstu poklona za slučaj smrti, kod koga je raspolaganje neopozivo, smatrajući da je ostavilac koji je imao potomke posredstvom afatomije mogao samo da izmeni visinu njihovih naslednih delova, ali ne i da odredi druge naslednike umesto njih. [27] Druga grupa autora, poput Ešbaha (Eschbach) i Bonea (Bonnet) ju je definisala kao dvostrani pravni posao i koren modernog ugovora o nasleđivanju. [28] Peter (Péter) takođe argumentuje u prilog tog shvatanja, navodeći kao bitnu osobinu afatomije i kod Salijskih i kod Ripuarskih Franaka njenu neopozivost, ali i pravna dejstva po kojima se ona veoma približavala ugovornom određivanju naslednika, što su elementi pravne prirode i drugih srodnih ustanova kod germanskih naroda tog vremena. [29] Bastaić i Krizman su je opredelili kao institut koji je u sebi sadržao elemente ugovora o nasleđivanju i ugovora o doživotnom izdržavanju, odnosno prema njihovom mišljenju reč je o „svojevrsnom ugovoru prema kojem je ostavitelj za života svoju imovinu prenosio na odabranog nasljednika, koji je primao obvezu da uzdržava ostavitelja." [30] Obaveza posrednika da u ostaviočevoj kući goste posluži kašom i tako simbolički da do znanja da će se on nadalje starati o njemu, zaista ide u prilog ovakvog shvatanja. Najzad, Halbik (Hallebeek) je afatomiju podveo pod ugovore u korist trećeg lica, gde se celokupna imovina jednog lica prenosila na posrednika, koji je poput trastija bio obavezan da je prenese na treće lice, odnosno na korisnika, u skladu sa željom „poklonodavca". [31]

Prema drugom shvatanju, afatomija je predstavljala vrstu usvojenja. Lefebr (Lefebvre) je okarakterisao kao „mešavinu usvojenja i testamentarnog darivanja", odnosno specifičan institut iznikao iz germanske tradicije kojim su Germani koji nisu imali muškog potomstva menjali dva rimska instituta: usvojenje i testament. [32] Ovakvo rezonovanje starijih autora, među koje su se svrstali i Lorijer (Laurière) ili Merlin (Merlin), Peter (Péter) pokušao je da objasni činjenicom da su se olako poveli sintagmom adoptare in haereditatem kojom je u Ripuarskom zakoniku bila opisivana ova ustanova. [33] Međutim, ovo gledište nije napušteno ni u savremenoj nauci. Autori kao što su Santineli (Santinelli), Let (Lett), Šomilije ( Chomilier) ili Avramović takođe ističu da afatomija podseća na testamentarnu adopciju rimskog prava. Istina, polazeći od ove početne premise pomenuti autori se razlikuju, jer Santineli istovremeno navodi da je reč o ugovornom određivanju naslednika, Let da je reč o pravnom poslu među živima koji je omogućavao jednom licu da na drugo prenese celokupnu svoju imovinu ili neki njen deo, dok Šomilije opredeljuje njenu pravnu prirodu kao „neopozivi testament". [34] Ipak, Šomilije i pored toga ne odustaje od ideje da se kod afatomije prevashodno radi o usvojenju. Usvojilac je, ističe on, neopozivo prenosio određena dobra pod vlast usvojenika koji je trebalo da ga nasledi, pri čemu je ostavilac (poklonodavac) zadržavao na tim dobrima pravo doživotnog plodouživanja, dok je naslednik (poklonoprimac) sticao pravo da njima raspolaže tek trenutkom ostaviočeve (poklonodavčeve) smrti. [35] Gest bacanja grančice u krilo lica na koje se imovina prenosila kod Salijskih Franaka, ali i oblik afatomije Ripuarskih Franaka zaista daju osnov za ovakvo tumačenje.

O afatomiji kod Franaka ostala su zabeležena i dva primera iz daleke istorije. Oni s jedne strane svedoče da je ona primenjivana ako ne isključivo, a ono uglavnom između pripadnika plemstva, a s druge , daje za pravo onim naučnicima koji smatraju da se ova germanska ustanova ponajpre može izjednačiti sa usvojenjem. Kralj Gontran je imao samo ćerku, pa je usvojio svog nećaka Šildeberta da bi ga postavio za svog naslednika, predajući mu simbolično tom prilikom koplje. Cela ova adoptio in hereditatem bila je učinjena u obliku jednog svečanog javnog akta, a iako je kralj Gontran nakon toga imao nekoliko sukoba sa Šildebertom i njegovom majkom Brinotom, nikada nije ni pomislio da je opozove. [36] U drugom slučaju, Teodorik, kralj Ostrogota, je na isti način i uz iste formalnosti odredio za svog naslednika kralja Odoakara. [37]

Ako se pažljivije analiziraju shvatanja o pravnoj prirodi afatomije koja smo predočili, može da se izvuče zaključak da jedan broj autora pokušava da objasni ovaj institut franačkog prava kombinujući različite pravne institute koji su nama danas poznati. Na primer Timbal i Šomilije imaju „granična shvatanja", jer i jedan i drugi u afatomiji vide i elemente dobročinog ugovora (poklona) i elemente usvojenja, s tom razlikom što prvi autor daje prioritet ugovoru o poklonu kao dominantnijem elementu u određivanju naslednopravne sukcesije kod Germana, dok drugi smatra značajnijim adopciju.

Prema trećem shvatanju, afatomija podseća na rimski testament mancipatio familiae. Na prvi pogled bi to možda moglo da se objasni činjenicom da su Franci na osvojenim teritorijama zatekli romanizovane Gale i Rimljane koji su u odnosu na njih imali daleko veći stepen kulturne i pravničke emancipacije i kojima je bio stran rodovsko-plemenski način života Franaka, te da je ubrzo došlo do „procesa romanizacije varvara i varvarizacije romanskog stanovništva". [38] U tom smislu se u pravnoj književnosti nailazi na mišljenje da su Germani, kojima je isprva bio nepoznat testament, tek pod pravnim, političkim i kulturnim uticajem Rimljana počeli da usvajaju princip da je moguće svojom slobodnom i jednostranom izjavom volje raspolagati imovinom za slučaj smrti. [39] I zaista, uprkos činjenici da je od svih varvarskih zakonika rimsko pravo najslabiji uticaj ostvarilo upravo na Salijski zakonik, sličnost afatomije sa zaveštanjem mancipatio familiae je više nego očigledna. [40] Ipak, ne treba zaboraviti da se mancipatio familiae pojavljivala u najstarijem rimskom pravu koje je uveliko bilo zaboravljeno u vreme nastanka germanskih zakonika i da je prestala da se primenjuje mnogo pre nastanka afatomije.

Dominantno mišljenje u najvećem delu i srpske i strane literature je da rimsko pravo nije dopuštalo ni pozitivne ni negativne ugovore o nasleđivanju (ili makar da je to bio slučaj do Justinijanovih reformi), nezavisno od toga da li su se odnosili na zaostavštinu ugovornika ili trećeg lica. [41] Razlozi zabrane sastojali su se u tome što se njima ograničavala sloboda zaveštanja i što je njihov predmet smatran suprotnim dobrim običajima ( adversus bonos mores), jer se odnosio na smrt lica čija je zaostavština predmet ugovora. To je po opštem mišljenju podrazumevalo želju naslednika da dekujus, koji je sebe već obavezao ugovorom, što pre nestane (votum mortis captandae), odnosno postojao je strah da bi ugovorni naslednik mogao da ubrza smrt ugovornog ostavioca. [42] Uostalom i sam Gaj u paragrafu 99 druge knjige svojih Institucija veli: „Da najpre razmotrimo o nasleđivanju koje može biti dvojako: nasleđujemo ili po testamentu ili na osnovu zakona." [43]

Međutim, ako se pažljivo analiziraju forma i pravna priroda rimskog zaveštanja mancipatio familiae, mogu se izvući interesantni zaključci. Ostavilac je mancipacijom fiktivno prodavao svoju celokupnu imovinu (mancipatio familiae) nekom licu u koje je imao poverenje, najčešće prijatelju ( familiae emptor), koji se obavezivao da će po dekujusovoj smrti preneti tu imovinu na neko treće lice koje inače ne bi nasledilo po zakonu ili na lica koje je odredio ostavilac, najčešće na njegovog sina. [44] Familiae emptor je tako na osnovu mancipacije u prvo vreme razvitka ove forme testamenta postajao pravi vlasnik i naslednik na zaveštaočevoj imovini, a lica kojima je zaveštalac odredio da on rasporedi zaostavštinu su svoja prava izvodila neposredno od njega a ne od zaveštaoca, što je neke autore navelo na zaključak da je ovaj testament služio samo singularnoj a ne i univerzalnoj sukcesiji. [45] Kao što se vidi, sličnost u sačinjavanju zaveštanja mancipatio familiae i franačke afatomije je upečatljiva. Ona čak ide dotle da ni familiae emptor ni posrednik kod afatomije, nisu smeli da budu lica s kojima je ostavilac u srodstvu. [46]

Analizirajući pravnu prirodu ovog rimskog testamenta, Bujuklić će na osnovu činjenica da naslednik ne izvlači svoje subjektivno nasledno pravo neposredno od ostavioca, već na osnovu pravnog posla sa familiae emptor-om u kumulaciji s održajem u trajanju od godinu dana (usucapio pro herede), izvući zaključak da je ovde reč o pravnom poslu među živima, te na osnovu argumenta da ovaj pravni posao nije sadržao imenovanje naslednika kao ključni element koji je svako zaveštanje moralo da sadrži, zaključiti da mancipatio familiae „i mada formalno nije testament, on je praktično ostvarivao istu svrhu." [47] Mišljenje da je testament mancipatio familiae zapravio bio dvostrani pravni posao inter vivos, a ne zaveštanje, odnosno da je sloboda testiranja zapravo nastala iz slobode ugovaranja, izneo je čitav niz autora: Ajzner i Horvat, [48] Antić, [49] Stojčević, [50] Aranđelović, [51] Lamber (Lambert), [52] ali se čini da je naročito eksplicitan bio Silajdžić. On navodi: „Mancipatio familiae je karakterističnija od izvršenja testamenta. U općoj evoluciji nasljednog prava ovaj se razvitak javlja u fazi ugovornog nasljeđivanja, koja se izjednačuje s pravnim poslovima među živima... Mancipatio familiae igra važnu ulogu u evoluciji propisa testamenta. To je institucija koja je omogućila da se izbjegne neopozljivost primitivnog ugovora o nasljedstvu." [53]

Ipak, nepobitna je činjenica da su testament mancipatio familiae i testament per aes et libram počeli da izlaze iz upotrebe u Rimu još početkom trećeg veka, te da je malo verovatno da je romansko i romanizovano stanovništvo prenelo elemente njihove forme na Franke pet vekova kasnije. Kako onda objasniti ovoliku sličnost između pravnih poslova za slučaj smrti kojima su se služili i Rimljani i Germani na početku svoje pravne emancipacije? [54] Ono navodi na zaključak da je u mnogim društvima formalno dvostrano raspolaganje mortis causa prethodilo jednostranom. Takvo objašnjenje suštinski daje i Vajs kada upoređujući različite stare kodekse i institute u njima kaže da je „očevidno da katkada imamo upadljive sličnosti i tamo, gde su uzajamni uticaji skoro neverovatni ili potpuno isključeni. U takvim slučajevima je jedini mogući odgovor onaj o sličnostima društvenih uslova. Kada poznati tekstovi konačno budu očišćeni od interpolacija, falsifikata i anahronizama, sličnosti će biti još ubedljivije i razumljivije". [55] „... Različiti pravni instrumenti su proširivali obim slobode ugovaranja utirući put nastanka nove ustanove - slobode testiranja. Pravni sistemi drevnih civilizacija nisu nikada došli do toga da jedno lice, svojom sopstvenom voljom, može sebi odrediti naslednika". [56]

Međutim, čini se da je na osnovu prethodno iznetih konstatacija nužno postaviti još jedno pitanje: ako se afatomiji od strane velikog broja autora daje ugovorna pravna priroda, a istovremeno je očigledna njena sličnost sa rimskim testamentom mancipatio familiae, da li se pomenuti oblik zaveštanja rimskog prava, a ne afatomija može smatrati istinskim korenom ugovora o nasleđivanju? Pojedini francuski autori negativan odgovor na postavljeno pitanje obrazlažu na sledeći način. Prvo, polazeći od toga da germanska prava nisu poznavala testament, oni su pravne poslove starih Germana kojima su uređivali pravnu sudbinu svoje zaostavštine smatrali neopozivim pravnim poslovima među živima, čak i ako nisu imali za posledicu prenos stvari sa onoga ko je njima raspolagao u korist nekog drugog lica trenutkom zaključenja ugovora. [57] Iz toga su izveli zaključak da afatomiju od rimskog zaveštanja suštinski razlikuju dve osobine: prvo, to što je proizvodila pravna dejstva i pre delacije i drugo, što je za razliku od testamenta bila neopoziva. [58] Međutim, ako ove kriterijume dovedemo u vezu sa mancipacionim testamentom koji jeste bio pravni posao inter vivos, videćemo da se razlika u velikoj meri smanjuje. Ona se iscrpljuje u mogućnosti da zaveštalac i familiae emptor zaključe novi pravni posao u formi mancipacije, kojim bi familiae emptor, koji je na osnovu testamenta mancipatio familiae postao fiducijarni vlasnik, vrati ostaviocu dobra nad kojima je stekao pravo svojine.

Najzad, kako je to obično slučaj, paleta različitih teorija kojima se objašnjava pravna priroda jednog instituta ne bi bila potpuna bez jedne kompromisne, „mešovite" teorije. Tako su Has (Hasse) i Besler (Besseler) smatrali da afatomija ni u kom slučaju ne može da bude kvalifikovana kao ugovor, jer su preduzete formalnosti deo franačke tradicije, ali da ne može da bude ni testament, jer germanski narodi nisu poznavali ovaj pravni posao. Iz tog razloga je po njihovom mišljenju afatomija institut sui generis, ni testament, ni ugovor o nasleđivanju. [59]

4. ZAKLjUČAK

Afatomija je u Salijskom i u Ripuarskom zakoniku predstavljala dvostrani pravni posao koji je imao za cilj da izmeni krug zakonom određenih naslednika, makar utoliko što se mogao preduzeti samo u odsustvu biološkog potomstva. Međutim, skoro da na ovoj tački prestaju sve dalje sličnosti. Forma za preduzimanje afatomije je kod Ripuarskih Franaka bila mnogo jednostavnija, a po svemu sudeći, njome su za razliku od Salijskih Franaka mogli da se koriste i supružnici, određujući jedno drugo za naslednike. Pravna priroda afatomije Salijskih Franaka je najsličnija testamentu mancipatio familiae rimskog prava (što ne znači da je iz njega i proistekla), dok je njen oblik u Ripuarskom zakoniku mnogo bliži testamentarnom usvojenju. Kod Ripuarskih Franaka je ovaj pravni posao izgleda definitivno proizvodio pravna dejstva tek trenutkom smrti prenosioca, dok su njegova pravna dejstva u Salijskom zakoniku nastupala inter vivos.

Savremeni autori se trude da pravnu prirodu pravnih poslova iz ranog razvoja ljudske i pravne civilizacije opredele kroz moderne institute koji predstavljaju završetak njihovog evolutivnog puta. Uzeti za osnovu ugovor o nasleđivanju nemačkog ili švajcarskog prava ili poklon budućih stvari francuskog prava, pa ih potom upoređivati s afatomijom i tinksom predstavlja anahronizam. To je uočljivo i po tome što se pravna priroda ovih drevnih germanskih instituta ne može sagledavati jednostrano, već uvek kroz kombinaciju onih instituta koje mi danas poznajemo kao usvojenje, poklon ili mešoviti poklon uz zadržavanje različitih modaliteta za prenosioca, odnosno ostavioca (najčešće plodouživanje). U tom smislu, ako ugovor o nasleđivanju tražimo u srednjem veku podrazumevajući pod njim ugovor kojim jedno lice određuje drugo za svog univerzalnog ili singularnog sukcesora u savremenom smislu, svakako ga nećemo pronaći. Međutim, ako pod ovim institutom podrazumevamo dvostrani pravni posao koji za predmet ima buduću zaostavštinu ili neko tačno određeno pravo ili stvar iz zaostavštine, koji za cilj ima voljnu promenu zakonom i običajima utvrđenog kruga naslednika, koji je delimično proizvodio pravna dejstva među živima, a delom za slučaj smrti i koji se od zaveštanja razlikuje po svojoj neopozivosti, njegove klice ćemo naći već kod Franaka i Langobarda, a prve, jasnije obrise u XIII veku. [60]

Ako se pođe od ove početne premise, imajući pri tom na umu da su različiti narodi u različitim istorijskim epohama dostizali određeni nivo kulturne, ekonomske i pravne emancipacije, onda je moguće izvući još jedan zaključak. On se sastoji u tome da je raspolaganje za slučaj smrti koje je podrazumevalo nekakav vid saglasnosti onoga u čiju se korist raspolagalo (ono što bismo danas nazvali dvostranim pravnim poslom), uvek prethodilo zaveštanju kao jednostranom pravnom poslu. A to dalje znači da se i afatomija i tinks, ali i Morgengabe, mogu smatrati korenima ugovornog nasleđivanja u germanskim pravima. Ali, ako pratimo razvoj jedne ideje apstrahujući neminovne međusobne razlike, kao koreni ugovornog nasleđivanja jednako se mogu posmatrati vavilonski nudunu, islamski vasijet, poklon za slučaj smrti (od vavilonskog, preko spartanskog i rimskog prava, pa do Saksonskog ogledala), Vergabungen Švapskog ogledala, a naročito rimski testament mancipatio familiae.



* Autor je asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, milos.stankovic@ius.bg.ac.rs

[1] Jer, već od Zakona 12 tablica mogu se pratiti koreni testamenta u različitim oblicima (vid. Dragomir Stojčević, Poreklo i funkcija testamenta calatis comitiis, Beograd 1949 (doktorska disertacija, daktilografisano), a umreti bez testamenta je predstavljalo jednu od najgorih kletvi među Rimljanima. Kod Tacita čitamo: „Međutim, u svakoga su naslednici i sledbenici vlastita deca, i ne pravi se nikakvo zaveštanje. Ako nema dece, imanje nasleđuju najpre braća, stričevi, ujaci", Publije Kornelije Tacit, Germanija - Agrikola - Razgovor o govornicima, prevod, beleške i pogovor Darinka Nevenić-Grabovac, Beograd 1969, 13.

[2] Srđan Šarkić, Opšta istorija države i prava, Beograd 1999, 172; Charles Lefebvre, Cours de doctorat sur L'histoire de droit civil francais, L'ancien droit des successions - première partie, Paris 1912, 19.

[3] Pierre-Clément Timbal, Droit romain et ancient droit français, Régimes matrimoniaux, Successions - Libéralités, Paris 1960 (Dalloz), 150; M. G. Lepointe, Les successions dans l'ancien droit, Paris 1936, 72.

[4] P. C. Timbal, 150.

[5] Ž. Perić, Le Mysticisme dans le Doit de succession, Revue Generale du Droit, de la Legislation et de la Jurisprudence, t XXXXIX, Paris 1925, 40/44, 105‒111, navedeno prema: Oliver Antić, Nasledno pravo, Beograd 2008, 26, fn. 32.

[6] Lefebr (Lefebvre) je izričit da korene l'institution contractuelle (ugovornog određivanja naslednika u francuskom pravu i uopšte u građanskim pravima nastajalim po uzoru na Napoleonov kodeks) treba tražiti u franačkoj afatomiji i langobardskom tinksu. C. Lefebvre, 155‒156. Slično: Piero Balestra, Del Contratto successorio di vitalizio, Lugano 1929, 10‒11.

[7] Ovde preuzimamo prevod na naš jezik koji su dali Puhan i Mikulandra, uz sav rizik koji to podrazumeva. No, pošto su u pitanju dobri znalci rimskog prava i terminologije, oslonac na njihov prevod ovog zakonika s latinskog jezika, na kome je zakonik i bio napisan, je prihvatljiv. Ipak, na ovom mestu se uočava činjenica da prevodioci u stvari objašnjavaju reč „afatomija" na svoj način, a u originalu stoji samo taj pojam (bez pojašnjenja), Salijski zakon, preveli Ivo Puhan i Nikola Mikulandra, redigovao Jakov Bumber, Beograd 1951, 71‒73, 93‒95.

[8] S. Šarkić, 172.

[9] Ovaj posrednik (s kojim lice koje je raspolagalo imovinom nije smelo da bude u srodstvu) će kasnije biti nazivan imenom Salmann, a ovaj formalni postupak prenosa imovine festuca in laisum jacta, Marc Péter, Étude sur le pacte successoral, these de doctorat présentée a la Faculté de droit Université de Genève, Genève 1897, 17. U državi Karla Velikog ovlašćeno lice koje je učestvovalo u ovom formalnom postupku se zvalo missus dominicus. E. Glasson, Le droit de succession dans les lois Barbares, Paris 1886, 43.

[10] U nauci se po jednom shvatanju ovaj rok od dvanaest meseci računao od trenutka smrti lica koje je afatomijom raspolagalo, a po drugom, to je bio rok između preduzimanja dve svečane forme prenošenja imovine najpre na posrednika, a onda i na naslednika. M. G. Lepointe (1936), 66.

[11] Salijski zakon, 71‒73.

[12] P. C. Timbal, 153; Srđan Šarkić, Dragoljub Popović, Veliki pravni sistemi i kodifikacije, Beograd 1993, 54; S. Šarkić, 134.

[13] Salijski zakon, 73.

[14] Jacques Chomilier, Adoption: un lien pour la vie, Marseille 2009, 17; E. Glasson, 42.

[15] Emmanuelle Santinelli, Continuité ou rupture? L'adoption dans le droit mérovingien, Médiévales 35/1998, 11.

[16] Ibid.

[17] M. G. Lepointe (1936), 65.

[18] Frédéric Peltier, G. H. Bousquet, Les successions agnatiques mitigées, Paris 1935, 69‒70.

[19] P. Balestra, 13‒14.

[20] E. Santinelli, 12; C. Lefebvre, 156; F. Peltier, G. H. Bousquet, 70‒71.

[21] C. Lefebvre, 156.

[22] M. G. Lepointe (1936), 66.

[23] E. Glasson, 44; M. G. Lepointe (1936), 67.

[24] E. Glasson, 44, fn. 3; M. Péter, 19.

[25] E. Glasson, 44.

[26] P. C. Timbal, 152.

[27] Oliver B. Antić, Sloboda zaveštanja i nužni deo - doktorska disertacija odbranjena na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Beograd 1983, 42. Kao poklon za slučaj smrti na celoj zaostavštini afatomiju definišu i Peltije i Buske. Frédéric Peltier, G. H. Bousquet, 72.

[28] M. Péter, 18.

[29] M. Péter, 18‒19.

[30] Konstantin Bastaić, Bogdan Krizman, Opća historija države i prava I - pregled razvitka, Zagreb 1977, 90. Primer ugovora u kome jedan stariji čovek usvaja mladića i odmah prenosi na njega svoja dobra pod uslovom da ga ovaj izdržava do kraja života (traditio respectuali) navodi se i u literaturi na francuskom jeziku. F. Peltier, G. H. Bousquet, 72‒73.

[31] Jan Hallebeek, Contracts for a third-party beneficiary: A brief sketch from the Corpus iuris to present-day civil law, Fundamina: A Journal of Legal History 13/2007, 14.

[32] C. Lefebvre, 156.

[33] M. Péter, 17.

[34] E. Santinelli, 10; Didier Lett, Droits et pratiques de l'adoption au moyen âge, Médiévales 35/1998, 6; J. Chomilier, 30; S. Avramović, V. Stanimirović, 207.

[35] J. Chomilier, 30.

[36] C. Lefebvre, 156, fn. 1.

[37] E. Glasson, 42.

[38] Ljubica Kandić, Salijski zakon i društveni odnosi u Franačkoj u doba Merovinga, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 1/1969, 53.

[39] P. Balestra, 11.

[40] Sima Avramović, Vojislav Stanimirović, Uporedna pravna tradicija, Beograd 2013, 203‒204; S. Šarkić, D. Popović, 52; O. F. Robinson, T. D. Fergus, W. M. Gordon, An introduction to European legal history, Glasgow 1985, 12; M. Ganser, 13.

[41] Dragoljub Aranđelović, Predavanja iz Rimskog prava, Beograd 1938, 302, 307; Obrad Stanojević, Rimsko pravo, Beograd 2002, 231; Dragomir Stojčević, Rimsko privatno pravo, Beograd 1981, 163; Dušan M. Pešunović, Ugovorno nasleđe po našem pravu, Arhiv za pravne i društvene nauke 1/1923, 5; Ivo Puhan, Rimsko pravo, Beograd 1977, 371; Lav Dujmov, Ugovor kao pravni osnov za nasljeđivanje, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, VI-1968, 104; M. Péter, 14.

[42] Henri Mazeaud, Léon Mazeaud, Jean Mazeaud, Leçons de Droit civil - tome quatrième, Régimes matrimoniaux, Successions, Libéralités, Paris 1963, 554; Gabriel Lepointe, Droit romain et ancien droit français - Régimes matrimoniaux, libéralités, successions, Paris 1958, 469; M. G. Lepointe, Les successions dans l'ancien droit, Paris 1936, 249; Michel Grimaldi, Droit civil - Successions, Paris 2001, 337; Dale Hutchinson, Succession Agreements in South African and Scots Law, Exploring the Law of Succession, Studies National, Historical and Comparative, (ed. Kenneth G C Reid, Marius J de Waal, Reinhard Zimmermann), Edinburgh University Press, Edinburgh 2007, 227; Mile Boras, Lujo Margetić, Rimsko pravo, Rijeka 1998, 173.

[43] Gai Institutiones - Gaj: Institucije, preveo Obrad Stanojević, Beograd 2009, 129.

[44] D. Stojčević, 170; O. Stanojević, 240; I. Puhan, 378; Žika Bujuklić, Forum Romanum - Rimska država, pravo, religija i mitovi, Beograd 2009, 716. Boras i Margetić naglašavaju da je reč o prenosu celokupne zaveštaočeve imovine, kako postojeće, tako i buduće na familiae emptor-a. M. Boras, L. Margetić, 179. Ovo zbog neodređenosti predmeta pravnog posla može da bude odlika samo pravnih poslova za slučaj smrti.

[45] Bertold Eisner, Marijan Horvat, Rimsko pravo, Zagreb 1948, 480.

[46] Miroslav Milošević, Rimsko pravo, Beograd 2012, 418, fn. 158; S. Avramović, V. Stanimirović, 207; S. Šarkić, D. Popović, 54; S. Šarkić, 134.

[47] Ž. Bujuklić, 717. Slično: M. Milošević, 417‒418.

[48] „Mancipaciona oporuka iuris civilis imala je oblik dvostranog pravnog posla, tj. ugovora (kurziv M. S.)", B. Eisner, M. Horvat, 480‒481; M. Boras, L. Margetić, 482.

[49] „Iz ovog oblika zaveštanja vidi se da nema jasne granice između slobode ugovaranja i slobode testiranja. To je period rane mladosti slobode testiranja gde se ona tražeći put svome razvitku oslanja na ustanovu od koje je i potekla". O. B. Antić (1983), 38.

[50] D. Stojčević, 170.

[51] D. Aranđelović, 309.

[52] E. Lambert, Introduction, La function du droit civil compare, Paris 1903, navedeno prema: Sima Avramović, Evolucija slobode testiranja u antičkom grčkom pravu - doktorska disertacija odbranjena na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Beograd 1981, 12.

[53] Alija Silajdžić, Testamenat u šeriatskom pravu, Sarajevo 1941, 109‒110.

                    [54] Adrian Schmidt-Recla, Mancipatio familiae und Affatomie, Überlegungen zu Parallelentwicklungen im römischen und fränkischen Recht und zu Rezeptionsbedingungen im Frühmittelalter, Leges ‒ Gentes ‒ Regna. Zur Rolle von germanischen Rechtsgewohnheiten und lateinischer Schriftkultur, Mainz 2006, 461‒486.

[55] Albert Vajs, Neke karakteristike starih kodeksa, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 2/1969, 151.

[56] O. B. Antić (1983), 33.

[57] P. C. Timbal, 153; C. Lefebvre, 156; M. G. Lepointe (1936), 66.

[58] E. Santinelli, 11; C. Lefebvre, 19, fn. 1.

[59] M. Péter, 18.

[60] M. Péter, 34; P. Balestra, 15.

[61] M. Péter, 34; P. Balestra, 15.

Povratni linkovi

  • Trenutno nema povratnih linkova