UDK 347

UDK 347.921(497.11)”12/14”

CERIF: S110; H220

Dr Andreja Katančević*[1]

DA LI SU SASI IMALI PRIVILEGIJE U MEŠOVITIM SPOROVIMA U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI?

Prema svedočenjima savremenika, srednjovekovni srpski kraljevi duguju svoje bogatstvo i moć brojnim rudnicima metala koji su postojali u njihovoj državi. Vađenje rude metala u Srbiji se vezuje za dolazak Sasa, rudara nemačkog porekla. Sasi su u srednjovekovnoj Evropi bili narod rudarskih stručnjaka, koji je radio u rudnicima daleko van svoje postojbine Saksonije. Oni su se tom unosnom privrednom delatnošću bavili i u Češkoj, Ugarskoj (u današnjoj Slovačkoj i u Erdelju), Bosni, ali i u Srbiji. Njihov dolazak se tradicionalno vezuje za vladavinu kralja Stefana Uroša I (1234–1276).
Iako nisu sačuvani izvori koji bi to direktno potvrdili, smatra se da su rimokatolicima Sasima prilikom dolaska u pravoslavnu Srbiju morale biti date određene privilegije, kao što su samouprava, sloboda veroispovedanja, rudarske koncesije. Među tim privilegijama se često navode i sudske, a posebno pravo Sasa na mešoviti sud ili mešovitu porotu u sporu sa pripadnicima druge etničke skupine.
Rad pokušava da preispita ovu poslednju tezu kroz istorijski metod i jezičko, sistemsko i istorijsko tumačenje izvora, pre svih povelja srpskih kraljeva izdatih Dubrovniku, Dušanovog zakonika i Zakonika o rudnicima despota Stefana Lazarevića.
Ključne reči: Sasi. – Srednjovekovno srpsko pravo. – Porota. – Srednjovekovno sudstvo. – Dušanov zakonik.

1. UVOD

„...poče kralj Stefan nastojati da poveća svoje prihode i carine. U tu svrhu posla u Nemačku ljude da mu dovedu Nemce vešte u kopanju zlata, srebra i drugih kovina. I tako, blagodareći mnogim rudnicima koje mu ovi otvoriše, poraste veoma njegovo blago i postade vrlo bogat. Ovo nisu umeli njegovi prethodnici, pa su živeli priprosto, ne brinući se za sakupljanje blaga i sticanje novca.“[2]

Ove reči potiču od Mavra Orbinija, iz njegove knjige „Kra­ljevstvo Slovena“ (u originalu „Il regno degli Slavi“), objavljene 1601. godine. Predstavljaju jedini izvor o tome da je kralj Stefan (Uroš I) pozvao Sase rudare da dođu u Srbiju. Iako se Sasi sreću u izvorima na teritoriji Srbije počevši od vremena njegove vladavine[3], ne postoji ni jedan drugi izvor koji bi potvrdio da ih je ovaj kralj pozvao.

Iako u izvorima nema izričitog pomena da su Sasi u srednjo­vekovnoj Srbiji imali određene privilegije, u literaturi se često tvrdi da su one postojale. Veruje se da su među ostalim privilegijama bile i sudske. Te navodne sudske privilegije su bile dvojake. Prvo, Sasi su navodno imali posebno autonomno sudstvo.[4] Drugo, oni su, kako neki pisci tvrde, imali pravo slično Dubrovčanima, da im u sporovima sa licima koja nisu pripadala njihovoj etničkoj grupi sudi mešoviti sud ili mešovita porota pred srpskim sudom. [5] U slučaju mešovitog suda jedan sudija bi bio Sas, a drugi bi pripadao etničkoj grupi druge stranke u sporu. U slučaju porote, po polovina porotnika bi bila iz etničke grupe svake od stranaka.

Iako se često zastupa, ovakva slika saskih sudskih privilegija nije nesumnjiva. Naime, ne postoji niti jedan jedini izvor koji nedvosmisleno potvrđuje ovakvu privilegiju, a do zaključaka o njenom postojanju se došlo tumačenjem po analogiji nekih odredaba Dušanovog zakonika i vladarskih povelja izdatih Dubrovniku. To tumačenje bi moglo biti sporno. Rad će pokušati da analizira ove i druge raspoložive izvore i da još jednom proveri tvrdnju o postojanju saske privilegije na paritetni sastav suda i porote.

Brojna otvorena pitanja u nauci u vezi sa sudstvom, uređenjem gradova i rudarske proizvodnje neće biti obrađivana jer je obim rada nepodesan za to. Iz istih razloga ni Sasko autonomno sudstvo neće biti posebno razmatrano na ovom mestu.

2. POVELJE IZDATE DUBROVNIKU

Povelje srpskih vladara izdate Dubrovniku su vredan izvor za proučavanje srpske srednjovekovne istorije. One su nezamenjive kada se radi o proučavanju srpskog srednjovekovnog sudstva. Povelje svedoče o postojanju mešovitog suda za sporove između Dubrovčana i Srba, a kasnije o postojanju mešovite porote u tim slučajevima.[6] U nekim od povelja se posebno naglašava da Dubrovčani imaju ista prava u slučaju spora sa Srbima kao i u slučaju spora sa Sasima.

Prva u nizu tih povelja je povelja kralja Stefana Dečanskog (1321–1331). U njoj se kaže:

II. Да имь нѣ оудаве оу комь годѣ дльгоу, лише соудомь да се иштоу, да ѥ ѥдьнь Срьблинь а дроуги Доубровьчанинь.

III. Ако боуде пра сь Сасиномь, да боуде ѥднь Сасинь а дроуги
Доубровьчанинь, прѣдь теми да се расправлаю.[7]

U povelji cara Dušana Dubrovniku od 20. septembra 1349. se pominje pravo Dubrovčana, koji se nazivaju Latini, na paritetni sastav porote u slučaju spora sa Srbima, ali ne i u slučaju spora sa Sasima:

И кьди прии Латининь Срьбина, да да Латининь Срьбиноу половиноу
Латинь а половиноу Срьбль сведоке; такожде и Срьбинь када прии Латинина, да моу даѥ сведоке половиноу Срьбль а половиноу Латинь по законоу, како соу имали оу родителя и оу прародителя царства ми, светаго краля.[8]

Istu formulaciju sadrži i povelja cara Uroša Dubrovniku od 25. aprila 1357. godine.

Sasi se u ove dve carske povelje čak i ne spominju.

Kako se mora računati s tim da je u vreme cara Dušana bilo Sasa u Srbiji[9], pa svakako i s mogućnošću spora između Sasa i Dubrovčana, mora se pretpostaviti da su se pod „Srbima“ ovde podrazumevali i Sasi.

Povelja kneza Lazara izdata Dubrovčanima 9. januara 1387. godine ima nešto izmenjenu formulaciju u odnosu na povelju Stefana Dečanskog:

II. И ако се оучини коя пра мегоу Доубровчани и Срьбли, да се постави половина соуди доубровьчкихь, а половина Срьбль, да се прѣдь ними прѣ.

III. И да ѥ порота Доубровчаниноу негова дроужина Доубровчане, кои соу ондези, или кои се нагоу Доубровчане оу наиближнемь местоу.

IV. Ако ли оузьхоте обоои сведочбоу, кои се прѣ, да поставе половиноу Доубровчань а половиноу Срьбль; а одь онехьзи сведокь да нѥ вольнь побеки ниѥднь.

V. Ако ли оузимаю кою проу Саси зь Доубровчани, такогерѣ да се соуде како и Срьбле: половина Сась соудин а половина Доубровчань.

VI. И да не позива Срьбинь Доубровчанина на соудь никамо тькмо прѣдь онези соудие. Такогерѣ и Сасинь да се прѣ прѣдь онемизи соудиями. и да се не моуче прѣдь господство ми ни прѣдь кефалию.[10]

Ova formulacija se prvo ponavlja u povelji koju je Vuk Branković izdao jedanaest dana posle kneza Lazara, a zatim u poveljama srpskih vladara sve do kraja postojanja srpske srednjovekovne države[11] i to:

– povelji despota Stefana Lazarevića od 2. decembra 1405;[12]

– povelji Grgura, Đurđa, Mare i Lazara Brankovića od 29. decembra 1405;[13]

– poveljama despota Đurđa Brankovića od 27. decembra 1428. i 17. septembra 1445.[14]

Iz povelja se nedvosmisleno vidi samo to da pravo na mešoviti sud ili porotu imaju Dubrovčani i to bez obzira na to da li se sude sa Srbima ili sa Sasima. Povelje ne mogu svedočiti o takvom pravu Sasa u sporu sa Srbima, jer se takva privilegija u njima ne pominje. [15] Naravno adresati su bili Dubrovčani, a ne Sasi, pa bi bilo razumljivo što se u poveljama Dubrovčanima ne pominju saske privilegije. Tim pre ove povelje ne mogu poslužiti kao svedočanstvo o saskim privilegijama.

3. DUŠANOV ZAKONIK

Dušanov zakonik je nekoliko članova posvetio poroti. Tako se u njemu određuje njen sastav i broj porotnika:

151. Повелѣнїе царьско: Ѡт сьда напрѣдь да ѥсть порота и за много и за мало. Ӡа велико дѣло да соу •к҃д• порот8ци, а за поманї дльгь да соу •в҃и •
поротьц8, а за мало дѣло • ҃ѕ • поротьць. И тизи порот8ци да несоу вол8ни никога оумирити, развѣ да ωправе или пакы да ωкриве. И да ѥст всака порота оу црьквы и попь оу ризах да их закльне. И оу поротѣ камо се векыи кльноу и кога векыи ωправе, тїизи да соу вѣровани.

152. Како ѥсть быль законь оу дѣда царева, оу Светаго краля, да соу велїимь властеломь велїи властеле порот8ци, а срѣднїимь людемь противоу ихь дроужина, а себрьдия мь нихь дроужина да соу порот8ци. И да нѣсть оу поротѣ родима ни пизматара.

153. Иновѣр8цемь и трьговцемь поротьци половина Срьбль а половина них дроужине, по Закону Светаго краля. [16]

Poslednji navedeni član (153) Dušanovog zakonika daje osnova za zaključak da su i Sasi, kao inoverci, imali pravo da u poroti imaju polovinu svojih sunarodnika. Međutim, ovaj član ostavlja mesta za dodatna tumačenja. Naime, prvi uslov da neko ima prava na paritetnu porotu je da je on inoverac, a drugi da je trgovac. Pitanje je da li su ovi uslovi postavljeni alternativno ili kumulativno.

Ako bi se pretpostavilo da su uslovi postavljeni alternativno[17], tada bi svakom inovercu svaki pripadnik njegove veroispovesti mogao da bude porotnik. Tako bi rimokatolicima Dubrovčanima porotnici mogli biti ne samo Dubrovčani, već i rimokatolici Sasi, građani primorskih komuna, plaćenici u srpskoj vojsci ili drugi rimokatolici koji bi se našli na teritoriji zemlje. To bi dovelo do suprotnog rešenja u odnosu na ono koje je bilo ustanovljeno poveljom zakonodavca (cara Dušana) izdatom Dubrovniku (da su porotnici Dubrovčana samo Dubrovčani). S druge strane, prihvatanjem alternativnog odnosa uslova bi došlo do toga da su trgovcima bilo koje veroispovesti porotnici mogli biti trgovci bilo koje veroispovesti. To bi dovelo do toga da bi dubrovačkim trgovcima porotnici mogli biti i srpski trgovci što bi još više bilo nasuprot dubrovačkih privilegija izdatih od strane srpskih vladara. Moglo bi se tvrditi da alternativno postavljanje ovih uslova ne bi bilo u skladu sa onim što je poznato iz drugih izvora.

Ukoliko bi se prihvatilo rešenje kumulacije uslova, onda bi trgovcima inovercima porotnici mogli biti trgovci inoverci [18], ali uz dodatno ograničenje: „po zakonu Svetog kralja“. To bi značilo da u Dušanov zakonik ulazi upravo ona privilegija koja se pominje u poveljama koje im je on izdao. Kako Sasi jesu inoverci, ali nisu trgovci, to se na njih ova odredba Dušanovog zakonika ne bi odnosila.

Dodatni problem se otvara jedinim članom Dušanovog zakonika u kome se pominju Sasi. On glasi:

123. О трьговѣх: Што соу коудѣ посекли Саси горѣ до сїегазїи събора, тоузїи землю да си имаю. Ако соу комоу властѣлиноу без8 прав8ды оузели землю, да се соудѣ съ нимь властѣле Закономь Светаго краля. А ωт сьда напрѣда Сасинь да нѣ сѣче; а што сече, ωногазїи да не тежи, ни людїи да не сагя, тьк8мо да стои поуста, да расте гора. Никто да не забрани Сасиноу горѣ; колико ѥсть трѣбе трьгоу толикозїи да сѣче.

Iako se na ovom mestu ne kaže da Sasi imaju pravo na polovinu porote svojih sunarodnika, ovaj član ostavlja mesta za takva tumačenja. [19] Naime, kako se ovde pominje „Zakon Svetog kralja“, na koji se Dušanov zakonik poziva na mestu na kome uređuje sastav porote, može se izvesti zaključak da se i ovde citiranje odnosi na sastav porote.[20] Osim toga, ako bi se član 153. tumačio u smislu da se svim inovercima daje pravo na paritetnu porotu, onda bi se mogao izvesti zaključak da se ovde Sasima garantuje pravo na polovinu porote u sporovima oko zemlje.[21]

Međutim, član 123 dozvoljava i nekoliko drugačijih tuma­če­nja.

Prvo, treba primetiti da se „Zakon Svetog kralja“ (Milutina) u Dušanovom zakoniku pominje na ukupno tri mesta: u članovima 123, 152 i 153. U članovima 152 i 153 se na ovaj „Zakon“[22] izričito upućuje u materiji sastava porote. U članu 123 se nigde ne pominje sastav porote, čak ni sama porota. Moguće je da je „Zakon Svetog kralja“ mogao sadržavati i druge norme, a ne samo one o sastavu porote. Na primer, mogle su se pored procesnih, naći i materijalne norme, koje bi mogle uređivati prava stranaka u situaciji koju pominje član 123. Izostanak pomena porote samo u članu 123 bi mogao biti dodatni argument da se ovde ne upućuje na normu o poroti.

Drugo, „Zakon Svetog kralja“ o poroti iz članova 152 i 153, ne mora biti identičan akt „Zakonu Svetog kralja“ iz člana 123. Moguće je ne samo da je reč o normama različite sadržine ili prirode, već i o dva različita akta.

Treće, čak i da se u članu 123 radi o „Zakonu Svetog kralja“ o poroti, to ne mora da znači da se tu upućuje na normu iz člana 153 (čiji bi se uslovi tumačili šire i alternativno). Moguće je da se radi o upućivanju na normu iz člana 152. To bi značilo da član 123 ne želi da kaže da bi u slučaju spora između vlastelina pravoslavnog Srbina i rimokatolika Sasa, polovina porote morala biti sačinjena od Srba, a polovina od Sasa, već da bi polovina porote morala biti oformljena od ljudi koji po društvenom statusu odgovaraju vlastelinu, a druga polovina od lica koji dele društveni status Sasa („велїимь властеломь велїи властеле порот8ци, а срѣднїимь людемь противоу ихь дроужина, а себрьдиямь нихь дроужина да соу порот8ци.“). [23] Ovako je član 123 tumačio Jireček. [24]

Tako se može zaključiti da Dušanov zakonik ne pruža ili nikakvog ili jako slabog osnova za tezu da su Sasi u sporovima sa Srbima imali pravo na polovinu sudija (ili porotnika).

4. ZAKONIK O RUDNICIMA DESPOTA STEFANA

Zakonik o rudnicima Despota Stefana je verovatno najvažni­ji izvor saznanja o uređenju gradova u unutrašnjosti srpske srednjo­vekovne države. On sadrži nekoliko članova koji su posvećeni suđenju, a koji bi mogli da posluže kao izvor od značaja za temu rada:

IV Ѡ судѣ воеводѣ и кнезу

Воевода и кнезь да соу волни соудити що е вредно, а҃· литру а що е за бащине и за ине големе работе да иде кнезь с протопопѡм кон воеводѣ и с
поургари и добри люди кои се находѣ оу мѣсту да соудѣ сьборˢно:~

V Црьковнїи соудь:~

Що е соудь црьковнїи протопопа да сьзове поповѣ да соудѣ по законоу право за тои да не има нитко ниеднога посла:~

VI Ѡ колˢскем закону и рупнем

Що соуть колˢскы соудови за оуглѥвье за руду, за смїача за оупкапаре, и за чистилˢце за конюхе за фурове за грунте ть ѥ соудˢ цариничˢки не има нитко за тои ни едˢнь посˢль и тко е колˢски работникь да не идѣ на соудь (20) ни да моу е прѣстаноути оу недѣлю· како да се работа господска не упраздни. А що е рупни соудь· да соуде цариници и оурбарари що соу мале работе и дробни
соудовы· а що е за дѣлове и за ине големе работе· да идоу цариници и оурˢбарари да имь соуде сьборно по законоу· [25]

U ovim članovima se ogleda sastav i nadležnost pojedinih sudova u Novom Brdu. Kolektivni sud veća purgara [26] je preuzet iz saskog običajnog prava, ali je modifikovan. Naime u Novom Brdu zajedno sa purgarima u sudskoj kolegiji učestvuju i vojvoda i knez, ali i protopop. Na taj način se podjednaka zastupljenost različitih veroispovesti u sudskom veću narušava. Naime, purgari, vojvoda i knez su mogli biti kako pravoslavci tako i rimokatolici i u tom pogledu ne postoji nikakvog ograničenja niti zahteva za paritetom. S druge strane, pravoslavni protopop Novog Brda je uvek bio ne samo član, već i velikodostojnik pravoslavne crkve. Kao član jerarhije pravoslavne crkve, on je bio član veća koje je sudilo i sporove između pravoslavnih Srba i Sasa rimokatolika. To bi mogao biti dokaz da pariteta u sastavu sudskih veća nije bilo.[27]

Zakonik o rudnicima ni na jednom mestu ne pominje porotu. Moguće je da je porota bila već dovoljno uređena Dušanovim zakonikom, pa da ta materija nije zahtevala dodatno uređenje ili promenu.

Zakonik o rudnicima takođe nigde ne spominje ni termin „Sas“, iako su čak u uvodu Zakonika pomenuta saska lična imena. [28] To bi moglo da znači da za zakonodovca Sasi nisu predstavljali kategoriju lica sa posebnim pravnim statusom, pa tako ni kategoriju lica koja ima pravo na polovinu članova kolektivnog suda ili porote svojih sunarodnika u slučaju spora sa Srbinom.

5. OSTALI IZVORI

Ostali izvori koji bi mogli koristi prilikom razmatranja pitanja prava Sasa na paritetni sastav sudova i porote su dokumenta sačuvana u Dubrovniku. Mihailo Dinić je u svom dvotomnom radu „Za istoriju rudarstva u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni“, dao dosta detaljan pregled ovih dokumenata i na osnovu njih izveo dragocene zaključke. On odgovara na pitanja ko su Sasi, odakle su došli, gde su delovali, kako, kada i zašto su nestali sa istorijske scene. Za temu rada je od posebnog značaja Dinićev prikaz uređenja srednjovekovnih gradova u unutrašnjosti Srbije.[29]

Dinić dosta podrobno razmatra izvore o sudskim sporovima u rudarskim mestima srednjovekovne Srbije. Pritom, on nigde ne navodi izvore koji govore o privilegijama Sasa u slučaju njihovog spora sa Srbima. Štaviše, on u svojoj dvotomnoj monografiji nigde ne spominje niti takve sporove, niti, što je posebno važno, privilegiju Sasa na paritetni sastav suda ili porote u slučaju spora sa Srbima. Razumljivo je što on to ne čini, jer se njegova istraživanja baziraju na dubrovačkim izvorima, za koje nije ni očekivano da pominju suđenja između Srba i Sasa.

Desanka Kovačević – Kojić u svojoj monografiji „Srednjo­vjekovna Srebrenica XIV-XV vijek“[30] istražuje istoriju ovog rudarskog središta, između ostalog i u vreme dok je ono bilo u sastavu Despotovine. Iako Srebrenicu izučava iz mnogo aspekta, pa i iz ugla pravnog uređenja grada[31], Kovačević – Kojić takođe ne pominje sasku privilegiju na paritetnu porotu ili sud, baš kao i Dinić pre nje.[32]

6. ZAKLJUČAK

U sačuvanim izvorima srpskog srednjeg veka se ne nigde izričito ne spominje pravo Sasa na paritetni sastav porote ili suda u slučaju spora sa Srbima.

Povelje izdate Dubrovniku ne razmatraju mogućnost spora između Srba i Sasa i ne uređuju ga. To je i razumljivo s obzirom na to da su njihovi adresati Dubrovčani, a ne Sasi.

Dušanov zakonik propisuje paritetni sastav porote u slučaju spora između Srbina i nekog ko je „trgovac i inoverac“. Pod ovom definicijom se nužno ne podrazumevaju Sasi. Član 123 istog akta koji predviđa rešavanje sporova između Sasa i vlastele po „Zakonu Svetoga kralja“, takođe ne može da posluži kao nesporni dokaz paritetnog sastava porote u sporovima Srba i Sasa.

Zakonik o rudnicima despota Stefana, iako ne spominje Sase uređuje način suđenja u Novom Brdu. Ovaj najznačajniji spomenik srpskog srednjovekovnog rudarskog prava pre bi se mogao upotrebiti kao dokaz da navedenih privilegija nije bilo, nego za suprotno tvrđenje.

S obzirom na stanje u izvorima, ne može se pouzdano zaključiti niti to da je pomenutih privilegija bilo, niti da ih nije bilo. Jedini pouzdani zaključak od značaja za nauku bi bio taj da ni za jedno od pomenutih rešenja nema dovoljno dokaza, te da se treba uzdržati od „nesumnjivih“ stavova do otkrića novih izvora.

Dr. Andreja Katančević

Assistant Professor
University of Belgrade Faculty of Law

JUDICIAL PRIVILEGIES OF SAXONS IN MIXED DISPUTES IN MEDIEVAL SERBIA

Summary

Based on the contemporary testimonies, wealth of the Serbian medieval kings was significantly increased by exploitation of number of precious metal mines that existed in their realm. Beginnings of the mine exploitation in medieval Serbia are related to the settlements of Saxon miners. Saxons were mining experts in medieval Europe who worked in distant mines far away from their homeland Saxony. They worked in this profitable mining business not only in Serbia, but also in Bohemia, Hungary (Transylvania and modern Slovakia) and Bosnia. The settlement of Saxons in Serbia occurred in time of the reign of King Stefan Uros I (1234–1276).

Although without preserved sources which could directly support this thesis, Serbian historiography advocates that certain privileges were granted to the Roman Catholic Saxons at the time of their migration in orthodox Serbia. It appears that these privileges included self-government, freedom of religion, and mining concessions. Also judicial privileges are often mentioned in historiography especially the right of Saxons to one half of the members of their ethnicity in judicial collegium and jury in the case of a dispute with member of another ethic group.

This paper attempts to test the thesis related to composition of mixed courts and juries by applying historical method, and linguistic, systemic and historical interpretation of the sources such as King’s Charters issued to Dubrovnik, Dusan’s Code and Despot Stefan’s Mining Code.

Key words:

Saxons. – Medieval Serbian law. – Jury. – Medieval judiciary. – Dusan’s Code

.



[1] * Autor je docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, andreja katancevic@gmail.com.

[2] 1 Mavro Orbini, Kraljevstvo Slovena (prev. Zdravko Šundrica), Beograd 1968, 93. U originalu ovaj odlomak glasi: „...cominciò Rè Stefano attendere all’aumento delle sue rendite, & gabelle. Onde mandò in Alemagna à levare alcuni Tedeschi, periti à cavare di terra oro, argento, & altri metalli. Et così con molte cave, che da detti fece fare accrebbe molto il suo tesoro, & divenne ricchissimo . La qual cosa non seppero fare li suoi predecessori, che vivevano simplicemente, nè si curavano di raccorre i tesori, et ammassare i denari.“ https://archive.org/stream/ilregnodeglislav00orbi#page/252/mode/2up , 9. april 2015.

[3] M. Dinić, Za istoriju rudarstva u srednjevekovnoj Srbiji i Bosni I deo, Beograd 1955, 1–2.

[4] Sima Ćirković, „Sasi“, Leksikon srpskog srednjeg veka (ur. S. Ćirković, R. Mihaljčić), Beograd 1999, 649.

[5] Zoran Mirković, Suđenje i sudije u Srbiji od XIII do XV veka (doktorska rasprava), Beograd 2002, 175–176; Biljana Marković, „Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića“, Spomenik odeljenja društvenih nauka 24/1985, 30–31; S. Ćirković (1999), 649; Đorđe Bubalo, Dušanov zakonik, Beograd 2010, 195, 208; Aleksandar Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godine, Beograd 1980, 277–278; A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka, Skoplje 1928, 209, fn. 2; Konstantin Jireček, Jovan Radonić, Istorija Srba 2, Beograd 1988, 126 i 142; Ruža Ćuk, „Dolazak Sasa i uspon Brskova“, Staro srpsko rudarstvo, Beograd – Novi Sad 2002, 22; Srđan Šarkić, „Može li se govoriti o zaštiti životne sredine u srednjovekovnoj Srbiji?“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 1/2014, 48.

[6] O ovoj temi više u novijoj literaturi vid. Z. Mirković, 188–215.

[7] Stojan Novaković, Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka, Beograd 1912, 160. Povelju je Novaković pripisivao kralju Milutinu i datirao je u godinu 1302. Ibid.. Ćirković je dokazao da je reč o povelji Milutinovog sina, Stefana Dečanskog. S. Ćirković, „Povelja kralja Stefana Uroša III Dečanskog Dubrovčanima iz 1321. godine“, Stari srpski arhiv, 5/2006, 45–47. Nina Kršljanin, Srpske srednjovekovne povelje kao izvor Dušanovog zakonika (doktorska disertacija), Beograd 2013, 402, fn. 1483.

[8] S. Novaković (1912), 170.

[9] Upor. M. Dinić, 5.

[10] S. Novaković (1912), 200–201; Aleksandar Mladenović, Povelje kneza Lazara, Beograd 2003, 49.

[11] Ovako kasni pomen Sasa Dinić objašnjava na sledeći nači: „Ako su svi rudari pred kraj Srednjeg veka kod nas nazivani uopšte „Sasima“ ne bi se moglo tvrditi da su oni svi bez razlike uživali poseban pravni položaj koji pomenuti ugovori Sasima daju još u XV stoleću. Očigledno, tu se radi o jednoj užoj kategoriji ljudi koja se još pravno mogla smatrati Sasima.“ M. Dinić, 20. „Da se u poslednjem srpsko-dubrovačkom ugovoru nalaze odredbe o Sasima po kojima bi moglo izgledati da oni još uvek čine značajnu grupu stanovništva – mogla su uticati tri razloga: Prvo, što je reč Sas tokom vremena dobila šire značenje nego što je prvobitno imala. Drugo, što su neka mesta zadržala uređenje koje su dobila sa dolaskom Sasa. Treće, najzad, što se ugovor od 1445. godine oslanja na ranije ugovore kada su Sasi stvarno činili zasebnu etničku i pravnu kategoriju stanovništva u Srbiji. I ovde su se ponovile mehanički, kao što često biva, ranije odredbe, bez obzira na to što one nisu više potpuno odgovarale pravom stanju po našim rudarskim mestima (...)“. M. Dinić, 21. Zatim o odredbama o Sasima u kasnijim poveljama Dubrovniku Dinić kaže: „U praksi odredbe o mešovitom sudu između Dubrovčana i Sasa svodile su se ustvari na raspravljanje sporova u mestima sa nasleđenim saskim uređenjem, gde su Dubrovčani i purgari zajednički donosili presudu. Ako bi se uzelo da curia purgarorum odnosno Sclauorum u tim mestima nije ovde u pitanju, onda ne vidimo na koga bi se onaj stav o Sasima inače mogao primenjivati. Moralo bi se pretpostaviti da su Sasi još uvek činili jednu kompaktnu značajnu posebnu etničku grupu koja je mimo gradskih vlasti rešavala svoje sporove sa Dubrovčanima. Takve grupe, kao što smo videli, više nije bilo, a nema ni traga u izvorima o tome da su Dubrovčani svoje sukobe sa stanovnicima rudarskih mesta raspravljali drugde sem sa lokalnim vlastima.“ M. Dinić, 21.

[12] S. Novaković (1912), 218–221.

[13] Ibid ., 221–225.

[14] Ibid. , 231–236.

[15] Suprotno B. Marković, 30. Autorka čak kaže: „Specifičan položaj Sasa može se nesumnjivo utvrditi prema dokumentima u kojima se određuje sudska nadležnost za sporove Sasa sa Srbima i Dubrovčanima“, a zatim kao dokaz navodi gore citirani deo povelje Stefana Dečanskog (navodi je kao povelju kralja Milutina). Kao što se iz samog citiranog izvora može utvrditi, niti se u njemu pominje regulisanje spora između Srba i Sasa, niti se to može „nesumnjivo utvrditi“ na osnovu ove, ali ni bilo koje druge sačuvane povelje srpskog vladara izdate Dubrovniku. Donekle isto mišljenje kao i B. Marković zastupa i S. Ćirković: „Iz vladarskih povelja od vremena kralja Milutina vidi se da su Sasi u sporovima sa domaćim ljudima i sa dalmatinskim trgovcima, pre svega Dubrovčanima, imali poseban mešoviti sud sastavljen od jednakog broja predstavnika svake strane.“ S. Ćirković (1999), 649.

[16] Đ. Bubalo, 107. Osim navedenih, poroti je posvećen i član 154 Dušanovog zakonika, ali on neće biti citiran zbog toga što nije od značaja za temu rada.

[17] Jireček tvrdi da su se pod ovom formulacijom podrazumevale „strane zanatlije i trgovci“. K. Jireček, J. Radonić, 142. Međutim, nije jasno kako je došao da zaključka da se član odnosi i na zanatlije.

[18] Slično i S. Novaković, Zakonik Stefana Dušana, cara srpskog, 1349 i 1354, Beograd 1898, 238; N. Kršljanin, 400 fn. 1472; Aleksandar Đorđević, „Staro srpsko pravo u sudskom postupku Dušanovog zakonika“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu 43/2003, 334. U ovoj odredbi Dušanovog zakonika se ne pominju izričito Dubrovčani, jer se ona primenjivala i na druge trgovce rimokatolike, kao npr. na Kotorane. Z. Mirković, 147; A. Solovjev (1980), 298.

[19] Ove sporove je verovatno rešavao ili vladalac lično, ili sud na vladaočevom dvoru ili državni sud.

[20] Z. Mirković, 176; S. Novaković (1898), 220; A. Solovjev (1980), 277–278; K. Jireček, J. Radonić, 126; A. Solovjev (1928), 209, fn. 2 (Na ovom mestu Solovjev kaže da se radi o „suđenju sa povlašćenim inostrancima“, ali ne navodi da se radi o primeni člana 153 Dušanovog zakonika.);S. Ćirković, „Završna razmatranja: Rudarstvo u privredi zemlje“, Staro srpsko rudarstvo, Beograd – Novi Sad 2002, 210; S. Šarkić (2014), 48.

[21] „Za razliku od teksta povelje, koji Srbima protivstavlja samo Latine, a tek povelje kralja Milutina, koja je zasebno izdvajala Dubrovčane i Sase, Zakonik govori sasvim apstraktno o „inovercima“, što je za tadašnje vreme sasvim prihvatljiv termin koji je trebalo da označi strance sa kojima je Srbija imala trgovačkih poslova.“ N. Kršljanin, 409 fn. 1508. Slično Đ. Bubalo, 208.

[22] O različitim značenjima reči „zakon“ vid. S. Šarkić, „Zakon“, Leksikon srpskog srednjeg veka (ur. S. Ćirković, R. Mihaljčić), Beograd 1999, 205–206; S. Šarkić, Zakon u glagoljskim i ćirilskim pravnim spomenicima (od XII do XVIII veka), Novi Sad 1994.

[23] Novaković ovde vidi upućivanje na odredbe Dušanovog zakonika o poroti, ali ne navodi da li se tu radi o upućivanju na član 153 ili na član 152. S. Novaković (1898), 220.

[24] K. Jireček, J. Radonić, 127 fn. 49.

[25] N. Radojčić, Zakon o rudnicima despota Stefana, Beograd 1962, 52.

[26] O tome ko su bili purgari u srpskoj nauci je dosad najiscrpnije pisao Dinić. M. Dinić, 14, 94.

[27] Nešto je drugačija situacija u Srebrenici. Tamo purgari 1423. godine sude zajedno sa vojvodom i knezom, ali bez protopopa. M. Dinić, 15. Međutim, kako su obe parnične stranke slovenskog imena (Pribcus Cheganich, Dobroscus Dabisiui Latinice), baš kako i vojvoda (Miloš) i knez (Jaketa Radulinović), ne može se tvrditi da je neko od njih bio Sas, pa se ni ova presuda ne može uzimati kao relevantan izvor u razmatranju saskih privilegija.

[28] N. Radojčić, 37–38.

[29] M. Dinić, 14–18.

[30] Desanka Kovačević – Kojić, Srednjovjekovna Srebrenica XIV-XV vijek, Beograd 2010.

[31] Ibid ., 123–129.

[32] Taranovski takođe ne pominje ovakvu sudsku privilegiju Sasa, iako podrobno izučava suđenje u srednjovekovnoj Srbiji. Teodor Taranovski, Istorija srpskog prava u nemanjićkoj državi 3–4, Beograd 1935, 129–221.

Povratni linkovi

  • Trenutno nema povratnih linkova