Dr Boris Begović

Dr Boris Begović[1]

Thomas Piketty, Capital in the Twenty-First Century, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts 2014, 685

Odavno se nije pojavila knjiga usredsređena na ekonomske teme koja u javnosti, makar onoj zapadnih zemalja, izazvala više pažnje. Doduše, pre svega u široj javnosti – akademska zajednica je Kapital u XXI veku prilično hladno primila, a univerzitetski ekonomisti koji su se uključivali u raspravu bavili su se uglavnom političkim implikacijama nekih od iznesenih teza, odnosno predloženim državnim politikama.

Zbog čega je toliko pažnje bilo usredsređeno na ovu knjigu? Bilo, budući da posle ovogodišnjeg pojavljivanja knjige i ekspresne reakcije široke javnosti na nju, uz svojevrsno medijsko podizanje temperature, stvari već krajem ove godine ulaze u prilično hladnu fazu, uz perspektivu da urone u ledeno doba. Igrala je, izgleda, samo jedno leto. Nezavisno od toga, treba odgovoriti i na pitanje na normativnom planu: da li Piketijeva knjiga zaista zaslužuje takvu pažnju?

U pokušaju objašnjavanja fenomena zvanog Kapital u XXI veku treba poći od činjenica. Knjiga je obimna, nudi obilje materijala i posvećena je nečemu što se svakako početkom ovog veka može posmatrati kao kontroverzno političko, pre nego ekonomsko pitanje – ekonomskoj nejednakosti, kako u pogledu nejednakosti faktorskih dohodaka, tako i nejednakosti bogatstva. Pođimo redom. U prvom delu knjige autor objašnjava osnovne kategorije i to čini na način prilagođen onima kojima je ovo prva knjiga povezana s ekonomijom. Sledi razmatranje dinamike odnosa između kapitala (fonda) i dohotka (toka), što je otelotvoreno u sagledavanju promena pokazatelja kojim se ukupna vrednost kapitala u zemlji iskazuje brojem godina kumuliranog nacionalnog dohotka. Treći deo knjige bavi se strukturom nejednakosti, pa se stoga ponaosob razmatra pitanje nejednakosti u okviru radnih dohodaka i dohotka od kapitala, kao i uticajem nasleđivanja na nejednakost. Četvrti deo je posvećen predlozima državnih politika, pre svega preporuka u pogledu na progresivnom oporezivanju ukupnog dohotka po visokoj marginalnoj stopi i istom takvom globalnom oporezivanju fonda kapitala.

Piketijeva knjiga nije namenjena ekonomistima – njima je zaista teško da čitaju štivo u kome ne postoji elementarna disciplina izlaganja, a još im teže pada neukusna trivijalizacija nekih kontroverzi ekonomske teorije, praćena isuviše ekstenzivnim i često nepreciznim (na ivici netačnosti) objašnjavanjem osnovnih kategorija – niti predstavlja bilo kakav doprinos savremenoj ekonomskoj teoriji. Štaviše, moglo bi se reći da ona predstavlja pokušaj da se ekonomska nauka vrati u XIX vek. Bez ikakvog teorijskog doprinosa, uz nešto malo empirije, koja se kod Piketija svodi isključivo na prikupljanje podataka i na puke ilustracije, obično koristeći samo jedan pokazatelj, bez ikakve rasprave od tome koji je pokazatelj pouzdaniji, a da nikada nije postavljena odgovarajuća teorijska hipoteza, još manje ekonometrijski verifikovana, ova knjiga predstavlja ne toliko zanimljivu popularnu istoriju ekonomske nejednakosti svetu, pre svega zapadnim društvima, uz lamentiranje na temu kuda to idu kapitalizam i zapadna civilizacija.

Na planu preporuka za vođenje politike, Piketi piše da se pokazalo da je optimalna marginalna poreska stopa na ukupan dohodak 80%. Poziva se, pri tome, na nalaze sopstvenog rada, ali se nije udostojio da čitaocima knjige objasni kriterijum optimalnosti koji je korišćen, pretpostavke ove analize, a još manje da im razluči mehanizam te optimizacije. Jedino što preostaje jeste autorovo ubeđenje da uvođenje ovakvog poreza, na primer u SAD, koje on smatra idealnim za ovakvu operaciju, ne bi imalo nikakvo alokativnog efekta. Što se motiva ovakvog oporezivanja tiče, saznajemo da bogatima treba oduzeti dohodak, uz napomenu da se time ne bi dobilo mnogo da planu poreskih prihoda.

Na ovom primeru se jasno može videti Piketijev stav koji provejava kroz celu knjigu, a to je da ljudi uopšte ne reaguju na podsticaje, pa stoga ni oporezovani bogataši neće potražiti neku drugi jurisdikciju, odnosno alternativnu poresku upravu. A to što se seljenje (u Švajcarsku ili Monte Karlo) zaista dešava, čak i pri poreskim stopama daleko nižim od onih koje predlaže Piketi, e pa „tim gore po stvarnost“! Štaviše, u Piketijevom svetu, u kome podsticaji nisu relevantni, privrede neizbežno rastu po unapred predodređenim stopama rasta, bez obzira na to kakav je institucionalni okvir, odnosno kakve se državne politike sprovode, tj. bez obzira na to kakvim se podsticajima izlažu pojedinci koji donose odluke da štede, investiraju i inoviraju. Dakle, za Piketija je sve to samo neminovnost. Radi se naravno o istorijskoj neminovnosti, onakvoj kakvu je spoznao dijalektički materijalizam, a budući da se radi o gvozdenoj logici te vrste, potpuno je kontraproduktivno, čak i glupo, opirati se gvozdenim zakonima istorije. Na primer, posle neminovno visokih stopa rasta tokom tranzitornog rasta, tzv. hvatanja priključka, i približavanja stabilnom stanju, stopa rasta neminovno i zauvek pada. A svaka zemlja će imati maksimalnu moguću stopu tranzitornog privrednog rasta, bez obzira na to kakav je institucionalni okviru u njoj, odnosno kakve se državne politike sprovode. Odatle prirodno sledi da bi današnja Kina neminovno rasla istim ovakvim stopama rasta i da je na vlasti ostalo Maovo političko društvo koje bi sprovodilo novo izdanje velikog skoka napred uz odgovarajuću kulturnu revoluciju.

A pored toga što je ljubitelj istorijskog materijalizma, kod Piketija se jasno vidi veliko poštovanje prema marksističkoj teoriji i time što implicitno prihvata teoriju radne vrednosti – nalaz da jedino rad stvara vrednost u procesu proizvodnje. Kapital ne stvara nikakvu vrednost, u svemu tome on služi jedino kao mehanizam za eksploataciju radne snage. Za Piketija, stoga, kapital nije proizvodni faktor, već nije ništa drugo no sinonim bogatstva, odnosno akumulirane vrednosti. Savršeno konzistentno, budući da ne doprinosi stvaranju vrednosti, ne može da bude proizvodni faktor. Stoga i ne čudi da njegova koncepcija kapitala uključuje i stambeni fond (kapitalista je svako ko stanuje u nekretnini koju poseduje, ma koliko ona bila malo vredna), pa se u prinose od kapitala uključuje i tzv. imputirana renta, dakle kalkulativni, a ne stvarni prinos na tržištu kapitala. Iz radne teorije vrednosti i eksploatacije radne snage koju ona neminovno podrazumeva, proizlazi i moralna odbojnost prema kapitalu i svakom prinosu od kapitala, pa su stoga kapital i rad jasno razdvojeni, poput Orvelove dihotomije „dve noge loše, četiri noge dobre“. Doduše, za Piketija nisu svi oni sa četiri noge dobri. Loši su oni četvoronošci koje imaju velike radne dohotke, poput menadžera velikih korporacija. Nepristrasni čitalac može da pretpostavi da su te životinje loše zbog toga što štednjom celog tog dohotka mogu da stvore bogatstvo, odnosno kapital, kako ga Piketi naziva, pa da onda žive od prinosa od tog kapitala – dakle, mogu da se uzdignu na dve noge. Ukoliko bi celokupan svoj dohodak potrošili, proćerdali srpski rečeno, pa potom neminovno živeli isključivo od rada, onda bi to prema Piketijevoj logici bilo sasvim u redu!

A odnos kapitala, zapravo bogatstva, i nacionalnog dohotka ne samo da sada raste, nego će, nalaz je autora, neminovno rasti u budućnosti. Jeste da je u toku protekla dva veka došlo do značajnog kolebanja na tom planu, ali to Piketi pripisuje isključivo posledicama dva svetska rata. Budući da svetske ratove ne očekujemo, navedeni odnos će neminovno rasti. A onda stupa na scenu gvozdena logika. Što je veći odnos (fonda) kapitala i (toka) nacionalnog dohotka, povećava se učešće dohotka od kapitala u odnosu na dohotke od rada u ukupnom nacionalnom dohotku (na stranu što prema podacima koje izneo sam autor, učešće dohotka od kapitala u poslednja dva stoleća svodno ipak pada), a budući da je nejednakost dohotka od kapitala inherentno (može li drukčije?) veća od nejednakosti dohotka od rada, sveukupna ekonomska nejednakost će neminovno rasti.

Ukoliko poverujemo navedenoj gvozdenoj logici (i zanemarimo činjenice koje iznosi sam autor), ipak u knjizi ne dobijamo odgovor na osnovno pitanje: a zašto je to loše? Drugim rečima, šta se to događa kada poraste ekonomska nejednakost, bez obzira na to da li se radi o nejednakosti dohotka ili bogatstva? Autor samo napominje da povećanje ekonomske nejednakosti može da „destabilizuje celo društvo“. I tu dolazimo do verovatno najvećeg problema ove knjige. Nema odgovora na jednostavno pitanje: kako? Koji su to mehanizmi? Na ekonomsku nejednakost se u ovoj knjizi gleda kao osnovno zlo protiv kojeg se treba boriti oštrim oporezivanjem, a ne obrazlaže se zbog čega je to zlo. Koje su njegove posledice? Autor, doduše, piše: „Nejednakost nije neminovno nešto loše; ključno je pitanje opredeliti se da li je ona opravdana ili ne“. Ali za razliku od savremene ekonomske teorije koja je veoma ozbiljno razmatrala ekonomske posledice nejednakosti, naročito posledice po privredni rast (pokazalo se da se nije moglo doći do jednoznačnog nalaza), [2] u Piketijevoj knjizi, ekonomska nejednakost se, bez obzira na citiranu rečenicu, posmatra kao nešto što je per se loše, pa stoga nema ni objašnjenja zašto je loše.

Dva osnovna argumenta koja protivreče navedenoj tvrdnji da će se dohodak od kapitala relativno uvećati (u odnosu na dohodak od rada, odnosno na nacionalni dohodak u celini) jesu fenomen opadajućeg graničnog proizvoda kapitala, kao i svakog drugog proizvodnog faktora, i porast značaja ljudskog kapitala. Autor oba ova ozbiljna nalaza odbacuje trivijalnim tvrdnjama na manje od dve stranice knjige.[3] Za granični proizvod kapitala kaže da se ne može ustanoviti niti za jedan posao koji ne spada u najjednostavnije (pa stoga ni nadnice nisu jednake graničnom proizvodu, suprotno osnovnom nalazu standardne ekonomske teorije). A i porast ljudskog kapitala i njegove posledice na raspodelu nacionalnog dohotka je, prema Piketiju, iluzija. Zašto? Autor ne nudi niti jedan argument. Kao i u mnogim drugim slučajevima u ovoj knjizi.

Bilo kako bilo, svi navedeni problemi savremenog kapitalizma i zapadne civilizacije, gorući prema Piketiju, mogu se lako rešiti – uvođenjem godišnjeg globalnog progresivnog poreza na kapital. Budući da Piketi pod kapitalom podrazumeva celokupnu imovinu pojedinaca, radi se, dakle, o globalnom progresivnom porezu na imovinu. Za onu imovinu koja iznosi „par stotina miliona ili nekoliko milijardi evra“ godišnja poreska stopa treba da bude „pet do deset odsto“. Posledice? Ne znamo, jedino što autor napominje da bi njegov plan doveo do „zaustavljanja nekontrolisanog rasta globalne nejednakosti bogatstva koja se trenutno uvećava po stopi koja ne može da se podnese na dugi rok“. Sjajno! Zašto ne može da se podnese? Ne znamo! Ali ono što zna i sam autor jeste da ovakav globalni poreski mehanizam ne može da se uvede zbog postojanja tzv. poreske konkurencije, odnosno zbog toga što ne bi mogla da se obezbedi kolektivna akcija svih jurisdikcija u svetu. Dakle, ovo za šta se autor vatreno zalaže ne može da se ostvari, bar on sam to tvrdi. Kao da iz istorije izranja programski poklič „Budimo realni, tražimo nemoguće!“. Za trenutak čitalac pomisli da bi prikladan podnaslov knjige trebalo da bude „Povratak u 1968.“ Radi se, međutim, o intelektualnom povratku u XIX vek. Evo zašto.

Ekonomska nauka, smatra Piketi, treba da se vrati idealima devetnaestovekovne „političke ekonomije“ i treba da se „bavi, naučno, racionalno, sistematično i metodično idealnom ulogom države u ekonomskoj i društvenoj organizaciji zemlje.“ Ključno pitanje, po njegovom mišljenju, treba da bude „Koje su to državne politike i institucije koje treba da nas dovedu bliže idealnom društvu?“. Još samo da nam je rekao ko i na koji način određuje šta je to „idealno društvo“. Nekada su to, bilo je takvih viđenja, trebalo da budu filozofi. A danas? Da li ekonomisti kandidati za to? Ne, odgovor je koji daje velika većina akademskih ekonomista današnjice, koji smatraju da je zadatak ekonomske nauke da spozna stvarnost onakvu kakva jeste, a da je zadatak političke ekonomije kao discipline te nauke da metodologiju ekonomske nauke primeni na razmatranje političkih procesa i time omogući bolje razumevanje ove oblasti ljudskog delanja.

Ukratko, ne radi se o knjizi koja predstavlja doprinos ekonomskoj nauci. To što ona pokreće određena ekonomska pitanja nije doprinos sam za sebe – ne samo zbog toga što su ta pitanja već ranije pokretana. Metodološki, radi se o knjizi u kojoj se iznosi određeni politički program – uvođenje, odnosno jačanje progresivnog oporezivanja imovine i dohotka. Nasuprot doprinosu, ova knjiga srozava ekonomsku nauku. Na primer, Kembrička kontroverza (rasprava između autora iz britanskog i američkog Kembridža o mogućnosti supstitucije proizvodnih faktora, odnosno fleksibilnosti proizvodne tehnologije), svodi se na najgore hodničko opanjkavanje kolega, svakako ispod nivoa takvog delanja na Beogradskom univerzitetu. A u ovoj knjizi je to podignuto na nivo naučnog argumenta. Prema Piketiju, naime, autori su se teorijski opredeljivali prema svojoj nacionalnoj pripadnosti i na toj osnovi lojalnosti prema Džonu Majnardu Kejnzu, a ne prema naučnim argumentima i empirijski utvrđenim činjenicama.

Ova knjiga je politički proglas. I to, mereno brojem stranica, nepotrebno dugačak proglas o održavanju kapitalizma u oblasti alokacije proizvodnih faktora, ali uz njegovo ukidanje u oblasti raspodele. Za razliku od onog iz 1847. godine, koji je najavio sveobuhvatno ukidanje kapitalizma. Nije to jedina razlika između ova dva proglasa. Zbog ovog prvog su se vodili ratovi, ljudi su, zarad ideje u koju su verovali, žrtvovali sve, desetine miliona ljudskih života je izgubljeno, a istorijske posledice sprovođenja ideja o sveukupnom ukidanju kapitalizma osećaju se do današnjih dana, više nego vek i po od njegovog objavljivanja. Na ovaj drugi, gotovo da su svi zaboravili pri kraju godine u kojoj je objavljen. Prvi je bio namenjen onima koji „osim lanaca“ nemaju ništa da izgube, a drugi levičarskim intelektualcima, da im se nađe nešto o čemu mogu da prozbore po koju uz još jednu flašu s etiketom Saint Emilion ili Medoc. Oni su i tako već našli novu temu koja dobro ide uz pomenuta vina.

Još jedna razlika između onog, ozbiljnog, i ovog, neozbiljnog proglasa više je nego očigledna. Autor Kapitala u XXI veku je uz zanemarljive granične troškove, ogroman tiraž i cenu knjige od 39,95 USD (uz uobičajen aranžman velikodušnog učestvovanja u dobiti kao autorskom honoraru), ostvario značajan dohodak, koji je štednjom već pretvoren ili se bar mogao pretvoriti u njegovo bogatstvo, odnosno njegovim rečima kapital, što otvara mogućnost za uvećanja njegovog sopstvenog dohotka od kapitala. U tom smislu, hvale vredan preduzetnički poduhvat! Ne radi u ovom slučaju o Kapitalu u XXI veku, već o kapitalizmu XXI veka!



[1] Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, begovic@ius.bg.ac.rs

[2] Sveobuhvatan pregled nalaza u pogledu uticaja ekonomske nejednakosti na privredi rast može se naći u: Ph. Aghion et al. 1999, Inequality and economic growth: The perspective of the new growth theories, Journal of Economic Literature, Vol. 37, 1615‒1660.

[3] Upravo su ovo dva osnovna argumenta kojima jedan od doajena ekonomske nauke Alan Melcer (Alan Meltzer) kritikuje nalaze do kojih je došao Piketi. Vid.: http://www.hoover.org/research/united-states-envy.

Povratni linkovi

  • Trenutno nema povratnih linkova