Dr Zoran Stojanović*

Dr Zoran Stojanović*[1]

LJUBIŠA LAZAREVIĆ (1931–2015)

Životni put profesora Lazarevića toliko je bogat da ga je teško sažeti za ovu priliku. Pomenuo bih samo najvažnije. Rođen je u Guči 5. decembra 1931. Gimnaziju je završio u Čačku, a Pravni fakultet u Beogradu 1956. godine, gde je i doktorirao 1961. godine sa tezom „Položaj mlađih punoletnih lica u krivičnom pravu“. Svoju univerzitetsku karijeru, izgradio je na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali i na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Za vanrednog profesora za predmet Krivično pravo biran je 1966. godine na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, a za redovnog profesora 1971. godine na istom fakultetu. Od 1978. godine redovni je profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu. Osim na univerzitetu, radio je i na naučnoistraživačkim poslovima. Prvo, odmah posle završetka fakulteta, kao asistent u Institutu za uporedno pravo, a onda kao naučni saradnik u Institutu za krimininološka i sociološka istraživanja. Koristio je Humboltovu naučnoistraživačku stipendiju: proveo je deset meseci u Max Planck institutu za strano i međunarodno krivično pravo u Frajburgu radeći na svojoj poznatoj studiji,,Kazne i mere bezbednosti u savremenom krivičnom pravu“. Osim na Pravnom fakultetu u Beogradu, predavao je po pozivu na univerzitetima u bivšoj Jugoslaviji.

Dugo vremena godišnja savetovanja udruženja za krivično pravo i kriminologiju počinjala su njegovim uvodnim referatom koji je po pravilu imao kritičku i polemičku dimenziju što je doprinosilo uspešnijem radu tih savetovanja. Učestvovao je i na međunarodnim kongresima za krivično pravo. Obavljao je i funkciju predsednika Jugoslovenskog udruženja za kriminologiju i krivično pravo. Bio je rukovodilac naučnoistraživačkih projekata, kao i mentor pri izradi brojnih magistarskih i doktorskih teza. Broj radova objavljenih u domaćim i stranim pravnim časopisima je impozantan (preko 180). Od važnijih dela istakao bih njegov Komentar Krivičnog zakonika Srbije (dva izdanja) i udžbenik iz Posebnog dela krivičnog prava (deset izdanja). Svakako tu je i poznati udžbenik opšteg dela profesora Srzentića i Stajića čiji je koautor postao još 1978. godine u njegovom sedmom izdanju pišući deo o krivičnim sankcijama. Svi oni koji se bave krivičnim pravom imali su priliku da koriste komentare KZ SFRJ i KZ Srbije pod redakcijom profesora Srzentića čiji je koautor i profesor Lazarević. Posebno se bavio maloletničkim krivičnim pravom, krivičnim sankcijama, kao i pitanjima reforme krivičnog zakonodavstva. Osim nauci krivičnog prava, profesor Lazarević je dao i veliki doprinos našem krivičnom pravosuđu. Ovom prilikom ću navesti samo dve njegove funkcije: bio je sudija Vrhovnog suda Srbije i član Komisije za polaganje pravosudnog ispita.

Naročito teba istaći njegov doprinos krivičnom zakonodavstvu: bio je predsednik ili član brojnih komisija koje su pripremale zakonske projekte iz oblasti krivičnog zakonodavstva.

Imao sam čast i zadovoljstvo da sarađujem s profesorom Lazarevićem kako na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, tako i na Pravnom fakultetu u Beogradu. Iako sam na Pravnom fakultetu u Novom Sadu tada bio asistent a on već redovni profesor, prema meni je imao odnos kao prema sebi po zvanju jednakom. Kao asistent sam imao punu autonomiju, što je tada bila retkost. Mnogo kasnije, kada sam prešao na Pravni fakultet u Beogradu kao redovni profesor a on bio pred penzionisanjem, kao i posle toga, sarađivali smo naročito u komisijama na magistarskim studijama kao i u nekoliko komisija za odbranu doktorske teze. Međutim, posebno bih istakao zajednički rad u komisijama za izmene i dopune krivičnog zakonodavstva. Aktivnost i doprinos profesora Lazarevića bili su naročito izraženi u oblasti reforme krivičnog zakonodavstva i to ne samo kroz njegove radove, već i njegovim neposrednim učešćem u telima koja su pripremala zakonske projekte. Poznato je da nisu svi teoretičari krivičnog prava voljni i sposobni da svoje znanje iskoriste i na tom polju. To, svakako, predstavlja poseban izazov a zahteva i određena umeća, odnosno veštinu da se oblikuje norma koja treba da obuhvati ni manje ni više od onoga što joj je cilj. Osim o stavovima teorije i sudske prakse mora se voditi računa i o realnosti, pa norma (odnosno odredba koja je sadrži) mora u nekim slučajevima da bude rezultat višestrukih kompromisa. Iako je profesor Lazarević znatno pre mene učestvovao u pripremi projekata iz oblasti krivičnog zakonodavstva, imao sam priliku da više puta sa njim sarađujem u toj oblasti. Dobro se sećam rada u komisiji koja je trebalo da izradi nacrt izmena i dopuna KZ SFRJ 1989. godine kada smo boravili više dana u Lepenskom viru i Ohridu. Bila mi je čast da kao najmlađi član učestvujem u komisiji koju su činili ugledni stariji redovni profesori. Umeo je da nas u pauzama svojim komentarima i šalama zabavi i opusti, ali i da raspravlja o ozbiljnim pitanjima. Tako, jednom prilikom je ušao u oštar verbalni konflikt s prof. Bavconom iz Ljubljane a povod je bila rasprava o budućnosti Jugoslavije. I pored prijateljskih i izvrsnih kolegijalnih odnosa, njihova rasprava o tom pitanju nije bila nimalo prijateljska. Kao veliki pobornik zajedničke države, bio je protiv tadašnjeg stava Slovenije u pogledu njene samostalnosti. Profesor Lazarević je uvek imao svoj stav ne samo u oblasti krivičnog prava koji je dosledno i s argumentima branio, već i u pogledu drugih važnih životnih pitanja. To što smo ponekad imali različite stavove u krivičnom pravu, nije ni najmanje uticalo na naše veoma dobre odnose. Navešću kao primer to što sam ga 1993. godine kao savezni ministar pravde pozvao na sednicu skupštinskog odbora za pravosuđe u vezi s izmenama i dopunama KZ SRJ. Po poslovniku trebalo je da brani Predlog zakona. Međutim, on je u osnovi bio protiv njega, odnosno bio je za to da se ne vrše nikakve suštinske već samo terminološke izmene. Tada smo se našli na suprotnim pozicijama oko nekih važnih pitanja kao što je ukidanja smrtne kazne u saveznom Krivičnom zakonu. Predlog Zakona o izmenama KZ SRJ je predviđao ukidanje smrtne kazne (pre svega zbog odredbe Ustava SRJ koja je zabranjivala propisivanje smrtne kazne saveznim zakonom), dok je on bio protiv toga. Iako sam zastupao stav zauzet u Predlogu, ni ono što je zastupao profesor Lazarević nije bilo bez argumenata. Osnovni problem bio je nepostojanje spremnosti obe republike članice savezne države da tu državu jačaju i da i sopstveno zakonodavstvo usklađuju sa zajedničkim, saveznim zakonodavstvom. Tako, obe republike su bile za zadržavanje smrtne kazne i nisu pokazivale nameru da je i u svom zakonodavstvu ukinu, pa se došlo u paradoksalnu situaciju da ona bude ukinuta za brojna krivična dela u saveznom zakonodavstvu (kao što je, na primer, za genocid), a bude zadržana za dva krivična dela u republičkom krivičnom zakonodavstvu. Ovaj primer pokazuje dve karakteristike ličnosti profesora Lazarevića. Prvo, u nauci i struci dosledno je zastupao ono što misli. Drugo, nije to lično shvatao tako da se ni u ovom slučaju to nije negativno odrazilo na naš odnos. Naprotiv, za istu priliku je vezan jedan njegov zaista prijateljski savet koji mi je dao. Naime, pomenuti Predlog izmena KZ SRJ sačinjen je od strane mojih saradnika, odnosno zaposlenih u tadašnjem Saveznom ministarstvu pravde. Izmene su bile brojne, ali pretežno terminološke prirode tako da sam obratio pažnju samo na neka suštinska pitanja. U pogledu ostalog imao sam poveranje u one koji sa pripremali nacrt zakona i hteo sam da ga pustim u proceduru. Profesor Lazarević mi je tada rekao da ipak detaljno pregledam taj nacrt i da ne treba previše da se oslonim na saradnike. Predočio mi je kakve bi posledice imali eventualni propusti. Po njegovom mišljenju to bi imalo posebnu težinu, jer bi to bilo pripisano meni kao profesoru krivičnog prava a ne kao ministru. Posledica toga bila je ta da sam preko jednog vikenda za dva dana detaljno preradio taj nacrt koji je bio prepun raznih omaški i propusta.

U visokoškolskoj nastavi profesor Lazarević je ostvario vrhunske domete. Njegova uvek dobro posećena predavanja kako na osnovnim tako i na poslediplomskim studijama bila su prilika za studente da puno nauče. Pre svega kroz primere iz prakse i života umeo je i najsloženija pitanja krivičnog prava da učini razumljivim i za one koji tek počinju da se upoznaju s materijom krivičnog prava. Na ispitima je imao izgrađen kriterijum i osećaj mere. Za njega je među studentima važilo da nije ni previše strog ni previše blag. Sa Katedrom i fakultetom profesor Lazarević je nastavio da sarađuje i posle penzionisanja 1999. godine sve do 2005. godine kada je držao predavanja na poslediplomskim studijama i učestvovao u radu komisija. I posle prestanka rada u nastavi, i dalje se bavio naukom i pisanjem, tako da je drugo izdanje svog Komentara Krivičnog zakonika izdao pre nekoliko godina (2011).

Nema nikakve sumnje da je profesor Lazarević jedan od najplod­nijih i najuticajnijih pisaca u našoj krivičnopravnoj teoriji čiji su radovi pretežno orijentisani ka praksi i primeni krivičnog prava, kao i njegovoj reformi. To svakako ne znači da se nije bavio i teorijskim pitanjima. Upravo teorijska promišljanja doprinosila su jačini argumentacije koju je iznosio u prilog stavovima povodom nekih praktičnih pitanja. To je, po prirodi stvari, još više dolazilo do izražaja kada se kritički izjašnjavao o nekim zakonskim rešenjima. Izvesno je da će delo profesora Lazarevića i dalje nastaviti da vrši svoj uticaj u našoj nauci krivičnog prava i njegovoj primeni.

Profesor Ljubiša Lazarević je ostavio trajni lični pečat na rad Katedre za krivično pravo i Pravnog fakuleta u Beogradu. Svojim celokupnim naučnim, stručnim i pedagoškim radom zauzeo je visoko mesto ne samo u istoriji Fakulteta, već i u široj stručnoj i naučnoj javnosti.



[1] * Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Povratni linkovi

  • Trenutno nema povratnih linkova