Dr Boris Begović*

Dr Boris Begović*

Dominic Lieven, Towards the Flame: Empire, War and the End of Tsarist Russia, Allan Lane, London, 2015, 429.

Uvreženo je mišljenje da je jedna od najznačajnijih posledica Velikog rata propast tri carstva. Pa kako se približava stogodišnjica kraja tog rata, koja, uz manja odstupanja, koincidira sa stogodišnjicom propasti ta tri carstva, došlo je doba da se na prigodan istoriografski način obeleži i ova godišnjica.

Carska Rusija je, makar hronološki posmatrano, prva otišla u istoriju, pa je bilo prikladno da se prva pojavi knjiga o njenoj propasti, makar samo par nedelje pre knjige posvećene kraju Osmanske carevine.[1] Dominik Liven, vrstan poznavalac pretkomunističke Rusije,[2] kraj carske Rusije čvrsto postavlja unutar okvira u kome se odigrao – okvira Prvog svetskog rata – i to upravo onim redosledom kakav je zacrtan podnaslovom knjige: carstvo – rat – kraj carske Rusije.

Centralni deo ovog trojstva za autora jeste Veliki rat. Jasno se napominje da je to bio pre svega istočnoevropski ratni konflikt. Izvesno je da je povod za njega došao iz ovog regiona i da su najznačajnije odluke ključne zemlje za otpočinjanje rata (Nemačke) bile uslovljene njenim strepnjama (opravdanim ili ne) vezanim za bezbednost istočne, a ne zapadne granice. I sve to stavlja carsku Rusiju u sam centar istorije Velikog rata. A najveća ironija ishoda tog rata jeste, smatra autor, to da su i germanske sile (izraz autorov, ukazuje na njegov odnos prema Mađarima kao nezaobilaznom faktoru međunarodnih odnosa tog vremena) i Rusija, dakle zemlje koje su se borile za dominaciju na istoku Evrope, bile poražene. I stoga nisu učestvovale na Versajskoj konferenciji, na kojoj se uređivao posleratni svet, pre svega Evropa.

U Velikom ratu, pre svega u tome kakva je bila Rusija koja je ušla u taj rat, ali i u načinu na koji ga je vodila, traže se osnovni razlozi za propast carstva. Ipak, na samom početku knjige autor iznosi zanimljivu hipotezu. Bez Velikog rata, smatra, boljševici bi mogli da preuzmu vlast u Rusiji, ali, najverovatnije, ne bi mogli da je zadrže. Dakle, Veliki rat nije bio potreban uslov boljševičke revolucije u Rusiji, do nje bi moglo da dođe i bez njega. Šteta što navedena hipoteza nije detaljnije obrazložena, to bi zaista bilo zanimljivo, ali autor insistirajući na njoj zapada u protivrečnost, budući da posmatra Veliki rat kao izvor kraja carske Rusije. Zanimljivo je da, i pored svoje sklonosti razmatranju alternativne istorije, poput stava da se održao Brestlitovski mirovni sporazum, Nemačka bi dobila Prvi svetski rat, autor niti jednog trenutka ne postavlja pitanje šta bi bilo da Rusija nije ušla u ratni sukob koji je postao svetski. Da li bi onda carska Rusija bila očuvana? Još manje pokušava da ponudi odgovor na to pitanje.

Kao osnovnu protivrečnost tadašnjih carstava, autor navodi dihotomiju između imperijalizma i nacionalizma, imajući na umu bujanje nacionalizma krajem XIX i početkom XX veka. Ta dihotomija nije zaobišla ni (multietničku) carsku Rusiju. Navodeći da su početkom prošlog veka Rusi činili svega 44% stanovništva carske Rusije (ne navodi se izvor), autor nedorečeno razmatra specifičnosti ove dihotomije u carskoj Rusiji i ne izvodi zaključke o njenoj ulozi u padu ruskog carstva.[3]

Zanimljiva je i hipoteza o carskoj Rusiji kao zemlji drugog sveta. To je svet koji autor tretira kao onaj koji ne spada u prvi, tvrdo jezgro evropskih razvijenih zemalja uz SAD, niti onaj treći, u vidu svega ostalog van Evrope, već spada u onaj svet koga čini Evropa koja se prostire od Dablina, preko Madrida, čak i Italije, naravno Balkana, sve do Sankt Petersburga. To je onaj svet za koji prvi svet i njegova politička elita tvrde „Not one of us!“ i koji je u knjizi opisan kao skup zemalja koje dele određene političke probleme ulaskom u doba masovne politike (sic!) koja nastaje za njih upravo početkom XX veka. Nezavisno od klasifikacije, izvesno je da se ruska politička scena upravo u to vreme drastično menja s pojavom kakve-takve slobode govora, koliko-toliko slobodne štampe i kakvog-takvog reprezentativnog parlamenta.

Svoj pristup autor opisuje kao kombinaciju pristupa „odozgo“ i „odozdo“. Prvi obuhvata samo razvoj događaja na dugi rok, strukturne faktore koji utiču na razvoj tih događaja, poput globalizacije i geopolitike, evropsku ravnotežu sile i dominante vrednosti i ideologije tog vremena. Drugi, onaj odozdo, obuhvata odluke koji je doneo veoma mali broj ljudi, a svi su oni imali svoje vrline, ali i ograničenja, pa su i odluke bile manje ili više pogrešne. Vremenski obuhvat posmatranja u oba ova pogleda počinje 1905. godine, koja označava poraz Rusije u rusko-japanskom ratu, kao i promene političkog sistema Carstva koje su usledile kao posledica tog poraza i reakcije domaće javnosti na njega, uključujući i pobunu na oklopnjači „Potemkin“. Autor ukazuje i na srednji nivo analize: onaj koji uzima u obzir osnovne pretpostavke, mentalitete, dominantne obrasce razmišljanja ruske političke elite, pre svega kroz odgovore na dva pitanja. Kako je ona poimala sopstvenu vlast i prirodu međunarodnih odnosa tog vremena? Kakva je bila njena vizija budućeg rata u Evropi? Opremljen ovakvim metodološkim okvirom, autor nas vodi na uzbudljivo putovanje.

Prvo poglavlje knjige posvećeno je carstvima, rasprostranjenim oblikom vladavine početkom XX veka. Svakako korisno za razmatranje političkih opcija koje su carskoj Rusiji stajale na raspolaganju. Ukazuje se na različite strateške opasnosti koje generiše imperijalno širenje na području dalekih prekomorskih zemalja i na području Evrope. Ovo drugo je rizično zbog blizine metropola suprotstavljenih carstava – nešto što nemačka i, naročito, austrougarska politička elita nikada nije shvatila. Ponavlja se teza o dihotomiji imperijalizma i nacionalizma, uz konstataciju bujanja nacionalizma po Evropi tog vremena, doduše uz protivrečne stavove o njegovoj rasprostranjenosti. Dok se na jednom mestu tvrdi da je nacionalizam ograničen na uski obrazovani sloj stanovništva, na drugom se, na primeru Češke i Irske, ukazuje na široko rasprostranjeni i duboko ukorenjeni nacionalizam. Nesporno je, međutim, da ideje nacionalizma, u političkim sistemima koji omogućavaju stvaranje civilnog društva, postaje nezaobilazan faktor pri formulisanje bilo kakve državne politike.

Drugo poglavlje je, praktično, sažeti prikaz novije istorije carske Rusije, pri čemu se pažnja prvo posvećuje unutrašnjim poslovima u najširem smislu te reči, uključujući i pitanja statusa nacionalnih manjina i hroničnog nedostatak delotvorne državne uprave, što je poseban problem u zemlji dugačkih i slabo branjenih granica. Zaključuje se da u zemlji u kojoj je 80% stanovništva čine polupismeni seljaci, načela suverenosti naroda i demokratije predstavljaju prečicu za revoluciju. Autor smatra da je povezivanje države i društva putem indirektnih izbora (o kojima ne saznajemo ništa više) moglo da se pokaže postojanijim rešenjem, naročito ukoliko bi dalo specifičan ruski odgovor na protivrečne izazove carstva i modernizacije. Cinici bi rekli da se radi o još jednom zagovorniku teze da „demokratija nije za Ruse“, ali tema nije nezanimljiva, naročito u svetlu današnje Kine i opcija za političke reforme u toj zemlji. Sledi razmatranje spoljne politike, što za zemlju veličine carske Rusije, neminovno pokreće veoma veliki broj otvorenih pitanja, počev od odnosa s Nemačkom, tada najmoćnijom zemljom kontinentalne Evrope, kontrole pristupa svetskom okeanu, poznatiji kao izlaz na topla mora, naročito pitanje pomorskog saobraćaja kroz Bosfor, pa sve do odnosa s Velikom Britanijom u Aziji („Velika igra“), kao i s njenim živahnim i agresivnim dalekoistočnim saveznikom – Japanom.

Sledi poglavlje posvećeno onima koji su donosili odluke – ruskoj političkoj eliti. Poglavlje počinje razmatranjem ličnosti cara Nikolaja II i njegovih mnogih savetnika, što u tadašnjem hibridnom sistemu vlasti, ne toliko različitom od onog u Vilhelmovoj Nemačkoj, praktično podrazumeva premijere, ministre i slične zvaničnike izvršne vlasti, uključujući i velike vojvode, koji su imali znatnu izvršnu vlast, naročito u pogledu oružanih snaga. Posebno se obrađuje tadašnja ruska diplomatija. Brojne su značajne ličnosti opisane i njihovi svetonazori komentarisani, ali je verovatno za čitaoca najzanimljivija ličnost ruskog Nemca ili nemačkog Rusa Romana Rozena, koji je predložio veoma jasnu spoljnopolitičku strategiju carske Rusije. Za njega Rusija ne treba da teži Evropi, već treba samo da obezbedi sigurnost svojih zapadnih granica, pre svega sporazumom s Nemačkom, ne treba da oseća bilo kakvu obavezu prema slovenskoj braći, jer to samo može da povećanja njenu ranjivost, a kontrolu nad Bosforom, koja i tako nije ključni problem, budući da Britanci kontrolišu Sredozemno more, nikako ne treba da uspostavlja zauzimanjem Carigrada. Nasuprot svega toga, budućnost Rusije leži u Aziji i nju, stoga, treba pre svega da interesuje sudbina Kine, tj. realizacija strateških interesa u tom pogledu. Ukoliko, smatrao je Rozen, Rusija uspe da izbegne da bude uvučena u evropski konflikt, njena svetla budućnost u Aziji i na Pacifiku je obezbeđena. Nikada nećemo saznati šta bi se dogodilo da Rusija nije ušla u Veliki rat, ali je izvesno da dilema u pogledu spoljnopolitičkih prioriteta postoji i u savremenoj Rusiji, pogotovo posle sada već očigledno neuspešnog uspostavljanja partnerskih odnosa s EU i, naročito, NATO savezom. Prikaz ruske oficirske elite ostavlja utisak prilično rasprostranjene nezainteresovanosti i nekompetentnosti, ali i pojedinih, naročito nešto mlađih oficira, koji se ne uklapaju u tu sliku. Konačno, pregled političkog javnog mnjenja, relativno mladih političkih partija, kao i štampe, nudi čitaocu opis poprilično živopisnih likova, njihovih čvrstih uverenja i vatrenih nastupa, veoma često ne baš sasvim povezanih sa stvarnošću.

Uspostavljanju trojne antante između Francuske, Velike Britanije i Rusije posvećeno je četvrto poglavlje knjige. Strateška razmišljanja koja su dovela Rusiju do pristupanja ovom savezu imaju svoje poreklo u njenom porazu u ratu s Japanom 1905. godine. Taj poraz je označio kraj (bar za par sledećih decenija) ekspanzije u Aziji i potrebu za konsolidovanjem već dostignutog. To je dovelo i do anglo-ruskog sporazuma iz avgusta 1907. godine kojim se, bar za trenutak, prekinulo nadmetanje dve zemlje u Aziji, pre svega u pogledu Avganistana i Irana, tada još uvek Persije. Dugogodišnja želja britanskog saveznika Francuske da dobije svog saveznika na Nemačkoj istočnoj granici, u nadi da će to obeshrabriti Nemačku da započne novi rat, time je bila udovoljena. Koliko je ovo savezništvo delovalo kao prevencija sveevropskom ratu koji prerasta u svetski pokazaće se svega sedam godina kasnije. U okviru ovog poglavlja je razmotrena uloga Rusije u Aneksionoj krizi, koja je pokazala, ne samo nekompetentnost tadašnjeg ministra spoljnih poslova (Aleksandar Izvolski), nego i rusku opsednutost rešavanjem problema slobodne plovidbe kroz Bosfor, naročito rešenjem koje podrazumeva punu sopstvenu kontrolu tog moreuza.

Kako naslov sledećeg poglavlja navodi, kriza smenjuje krizu, a sve počinje poniženjem ruske diplomatije ishodom Aneksione krize. A te krize obuhvataju i oba balkanska rata. Zanimljivo je da autor ukazuje na to da su rezultati Prvog balkanskog rata bili potpuno pogrešno protumačeni u generalštabovima vodećih sila, uključujući i rusku Stavku. Iskustva tog rata, brza pobeda nakon brze i uspešne mobilizacije i odlučne ofanzive, pogrešno su generalizovana u opšte moderno ratno iskustvo. Zbog toga su praktično svi s ogromnim entuzijazmom krenuli u vojni poduhvat zvani konačna pobeda i to do Božića.

Sledeća dva poglavlja predstavljaju sumiranje događaja tokom 1914. godine – prvo, sve do Sarajevskog atentata, a drugo vremenu od početka Julske krize do ulaska Rusije u rat. Tempo izlaganja odjednom se gubi, nema više obilja informacija, lepih razmišljanja, obrazlaganja posledica – kao da nestaje pare u dotada razrađenoj parnoj mašini ove knjige.

Još je veće razočaranje poslednje poglavlje knjige, ono posve­ćenu ratu, revoluciji i carstvu. Kao da je smrtna presuda carstvu potpisana već stupanjem Rusije u rat. Kao da se ništa nije moglo uraditi da se predupredi nestanak velikog carstva. Ipak, autor je ponudio tri zanimljiva uvida. Prvo, time što je Nikolaj II u ratno doba postao i de facto predsednik vlade i de jure vrhovni komandant oružanih snaga, legitimitet monarhije je tonuo sa svakim vojnim neuspehom. Zato i nije bilo legitimiteta koji bi 1917. održao monarhiju. Drugo, vojne operacije tokom Velikog rata nikada se nisu vodile na teritoriji same Rusije, već na drugim delovima Ruske carevine: Poljskoj, Belorusiji i Ukrajini. To, za razliku Napoleonovog pohoda i njegovog ulaska u dubinu ruske teritorije, nije obezbedilo onu količinu patriotizma potrebnog za očuvanja jedinstva zemlje. Konačno, autor smatra da je strana intervencija ipak bila ključna za uspeh boljševika. Ne samo da su nemačke vlasti omogućili Lenjinu da dođe do Rusije, nego u trenutku uspostavljanja njegove revolucionarne vlasti, reakcionarna nemačka vlast nije učinila ništa da interveniše. Naprotiv, revolucijom oslabljena Rusija izlazi iz rata, što je i bio nemački strateški cilj. Ostaje neizvesno da li pod ovim autor podrazumeva održivost boljševika na vlasti koji pominje na početku knjige.

Na samom kraju knjige autor zaključuje da se carska Rusija u Veliki rat upustila iz razloga bezbednosti, interesa i identiteta. Bezbednost u odnosu na rastuću nemačku silu, interes u pogledu strateškog uticaja na Balkanu i Bosforu, a identitet u pogledu statusa velike sile i predvodnika slovenskih naroda. U svakom od tih pogleda je izgubila – iz rata je izašla ponižena i poražena i – više nije bila carska. Pod drugim imenom, uz ogromne žrtve, pre svega svojih žitelja, vratiće se na svetsku pozornicu u hladnoratovskoj konstelaciji bezbednosti, s globalnim interesima u nadmetanju i statusom supersile. I to je izgubila krajem XX veka. Ako ništa drugo, pokazala je da zna da se uspinje posle poraza.

Knjiga je svakako zanimljiva za čitanje, napisana lepim, jas­nim jezikom, uz nadahnute opise mnogih zanimljivih likova koji su odredili jednu epohu. Knjiga postavlja mnoga pitanja, ali ipak od­govara samo na neka od njih. Velika je disproporcija između analize stvaranja preduslova za pad Ruske carevine i analize samog tog pada, naročito od početka Velikog rata. Ipak, čitaocu daje obilje materijala za razmišljanje o prošlosti, ali i o sadašnjosti. Problemi s kojima se suočavala tadašnja Rusija i druge zemlje nisu toliko različiti od onih danas. Pitanja bezbednosti, interesa i identiteta i danas zaokupljaju pažnju mnogih zemalja: velikih, poput Rusije, i daleko manjih, poput Srbije. A čitalac se ponekad naježi od pomisli da bi današnji odgovori na ta pitanja mogli biti isto onoliko pogrešni koliko ruski od pre sto godina.



[1] * Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, begovic@ius.bg.ac.rs

Eugene Rogan, The Fall of the Ottomans: The Great War in the Middle East, 1914–1920, Alan Lane, London, 2015.

[2] Russia’s Rulers Under the Old Regime, Yale University Press , New Heaven, 1989; Nicholas II: Emperor of all the Russians, John Murray, London, 1993;Russia Against Napoleon: The True Story of the Campaigns of War and Peace, Viking Books, London, 2010; The Cambridge History of Russia: Volume 2, Imperial Russia, 1689–1917, Cambridge University Press, Cambridge, 2015.

[3] Time je Liven izbegao zamku u koju su upali neki drugi: da kratkotrajnu građansku i potom boljševičku revoluciju posmatraju kao proces dekolonizacije. Za suprotan primer vid: Joshua A. Sanborn, Imperial Apocalypse: The Great War and the Destruction of the Russian Empire, Oxford University Press, Oxford, 2014.

Povratni linkovi

  • Trenutno nema povratnih linkova